Nicolas de Condorcet
 | Ovom članku ili dijelu članka nedostaju interne poveznice. Pogledajte kako uređivati članak i dodavati poveznice, kliknite na link uredi i dodajte ih, nakon čega možete ukloniti ovaj šablon. |
| Nikolas de Kondorse | |
|---|---|
 | |
| Biografske informacije | |
| Rođenje | 17. septembar 1743. |
| Smrt | 28. 3. 1794. (dob: 50) |
| Filozofija | |
| Škola/Tradicija | Univerzitet Sorbona |
Mari Žan Antoan de Karitat, Markiz de Kondorse (17. Septembar 1743 – 28. Mart 1794) poznatiji kao Nikolas de Kondorse, bio je francuski filozof, matematičar i rani politički naučnik, čija metoda podrazumeva da posmatrači izbora biraju kandidata koji će pobediti ostale u takozvanom sistemu glasanja. Za razliku od mnogih njegovih saradnika zalagao se za liberalnu ekonomiju, slobodnu i jednaku javnu instrukciju, konstitucionalizam i jednaka prava zena i ljudi svih rasa. Njegove ideje i dela govore o idealima doba prosvećenosti i racionalizma i ostaju uticajna do današnjeg dana. Umro je misterioznom smrću u zatvoru posle perioda francuske revolucionarne vlasti.
Kondorse je rođen u Ribemontu u Francuskoj i potiče od drevne familije Karitat, koji su preuzeli titulu grada Kondorsea (Condorcet) u oblasti Dofen, u kom su dugo vladali. Obzirom da je u ranim godinama ostao bez oca odgajala ga je njegova religiozna majka. Obrazovao se na jezuitskom kolegiju u Rensu i na College de Navarre u Parizu, gde je brzo pokazao svoje intelektualne sposobonosti i stekao svoje prvo odličje u matematici. Kada je imao šesnaest godina, svojim analitičkim sposobnostima stekao je nagradu od Žan le Ronda d'Alemberta (Jean le Rond d’Alembert) i Aleksisa Kleroa (Alexis Clairaut).
Od 1765. do 1774, fokusirao se na nauku. 1765. godine objavio je svoj prvi rad iz oblasti matematike pod naslovom “Essai sur le calcul integral”, koji je poboljšao njegovu matematičku karijeru. Objavio je još nekoliko radova i 25. februara 1769. godine izabran je za Kraljevsku akademiju nauka (Academie royale des Sciences).[1]
Kondorse je 1772. godine objavio je jos jedan rad o integralnom računu. Ubrzo posle upoznao je Žaka Tirgoa (Jacques Turgot), francuskog ekonomistu sa kojim se sprijateljio. Targot je bio administrator kralja Lija CV (1772) i postao revizor-general finansija Luja XVI (1774).
Kondorse je radio sa Leonardom Ojlerom i Bendžaminom Frenklinom. Ubrzo je postao počasni član mnogih inostranih akademija i filozofskih udruženja uključujući Royal Swedish Academy of Sciences(1785), član američke akademije umetnosti i nauke (1792)[2], takođe i Pruske i Ruske.
Njegove političke ideje, tj. mnoge od njih u kontinuitetu sa Targotovim, su teško kritikovane u svetu, posebno od strane Džona Adamsa (John Adams), koji je napisao dva rada političke filozofije koje se suprotstavljaju Targotovim i Kondorseovim idejama o jednoumnom parlamentom i radikalnoj demokratiji.[3]
Sa ove tačke gledišta, Kondorse je prebacio fokus sa čiste matematike na filozofiju i politiku. U narednim godinama uzeo je u odbranu ljudska prava generalno, posebno prava žena i crnaca.
Podržao je novoformirane ideale nacionalnog jedinstva i predložio projekte političke administrativne i ekonomske reforme namenjene transformaciji Francuske.
Tirgo je 1776. godine otpušten kao vrhovni revizor. Zbog toga, Kondorse podnosi ostavku kao glavni isnpekzor “Monnaie”, ali zahtev je odbijen i on je nastavio službu pre 1791. godine.
Kondorse je kasnije napisao ” Vie de M. Turgot” (1786), biografsku knjigu o Tirgou u kojoj je promovirao njegove ekonomske teorije. Kondorse nastavlja da prima prestižne nagrade: 1777. godine. postaje glavni sekretar Akademije nauka što će ostati sve do ukidanja Akademije (1793).[4]
Kondorse je 1785. godine napisao Esej o primeni analize na verovatnoću većinskih odluka, jedan od njegovih najvažnijih radova. Ovaj rad je opisao nekoliko poznatih rezultata uključujući njegovu teoriju žirija, koja kaže da ako neki član glasačke grupe nije sposoban da donese ispravnu odluku, onda se računa odluka najvećeg broja članova grupe i Kondorseov paradoks, koji pokazuje da većinska prednost može postati neprelazna sa tri ili više opcija.
Rad takođe prikazuje generički Kondorseov metod, odluku da simulira mudar par između svih kandidata u izborima. On se ne slaže sa alternativnom metodom nagomilavanja prioriteta za šta se zalagao Žan-Šarl de Bord a(Jean-Charles de Borda). Kondorse je bio jedan od prvih koji je sistematski primenio matematiku u društvenim naukama.
Kondorse je 1786. godine radio na idejama za diferencijalni i integralni račun, dajući nove postupke beskrajno malih količina – delo koje nikad nije odštampano. 1789. godine objavljuje Vie de Voltaire, koje se slaže sa Volterom u njegovom protivljenju crkvi. 1798. godine Tomas Maltus je napisao An Essay on the Principle of Population (Esej o principu populacije) delimično kao odgovor na Kondorseovo viđenje “usavršavanja društva” kao što je navedeno u skici istorijskog progresa ljudskog uma. 1781. godine , Kondorse je napisao Razmišljanja o crnačkom ropstvu u kojem osuđuje ropstvo.[5]
Kondorse preuzima vodeću ulogu tokom francuske revolucije 1789. godine , nadajući se racionalnoj rekonstrukciji društva i zalagajući se za mnoge liberalne ideje. Kao rezultat toga, 1791. je izabran za predstavnika Pariza u skupštini , zatim postaje i sekretar skupštine.
Aprila 1792. Kondorse predstavlja projekat za reformu obrazovnog sistema, sa ciljem da stvori hijerarhijski sistem, pod nadležnošću stručnjaka, koji bi radili kao čuvari prosvetiteljstva, i koji bi nezavisno od vlasti, bili garanti javnih sloboda. Projekat je osuđen kao suprotnost republikanskih i ravnopravnih vrednosti, dajući znanje o naciji nad aristokratijom znalaca.
Ustanova je usvojila Kondorseov dizajn državnog obrazovnog sistema i on je napravio predlog ustava za novu Francusku, temeljenu na načelima ustavne monarhije. Zalagao se za žensko pravo glasa za novu vladu, pišući članak za Journal de la Societe 1789. godine pod naslovom De l’admission des femes au droit de cite (za prijem prava građanstva žena) 1790. godine.[6]
Postojala su tri suprotstavljena stava po pitanju pravca u kom je trebalo da ide Francuska, oličena od strane tri političke stranke: umerenih rojalista (fejanci), republikanskih žirondinaca i radikalnih montanjara čelu sa Maksimilijanom Robespjerom. Fejanci su želeli da zadrže ustavnu monarhiju koja je razvijena od strane skupštine, dok su druge dve strane bile zagovornik “čišćenja” francuske kraljevske prošlosti, svaka na svoj način. Kondorse je po tom pitanju bio sasvim nezavisan, ali je imao mnogo prijatelja u žirondsinskoj stranci. On je predsedavao skupštinom dok su Girondini održali većinu, dok nije zamenjen na nacionalnoj konvenciji, i izabran u cilju kreiranja novog ustava. Vodio je odbor ustava koji je izradio žirondionski ustavni projekat. Naređeno je da se ustav štampa ali nije stavljen na glasanje. Kada su montanjari stekli kontrolu nad Konventom, sami su napisali Ustav Francuske (1793).[7] U vreme suđenja Luju XVI, žirondinci su izgubili većinu u Konventu. Kondorse koji se protivio smrtnoj kazni, ali ipak podržavao samo suđenje, izjasnio se protiv pogubljenja kralja tokom javnog glasanja u Konventu. Od tog trenutka se smatrao žirondincem. Montanjari su postajali sve uticajniji na konvenciji. Jedan on njih, Mari-Žan Ero, član komisije ustava, kao i Kondorse, je pogrešno predstavio mnoge ideje iz Kondorseovog nacrta i predstavio ono što se naziva Montanjarski ustav. Kondorse je kritikovao novi tekst, i kao rezultat toga, proglašen je izdajnikom. 3. oktobra 1793. godine. izdat je nalog za Kondorseovo hapšenje. [8]
Nalog je naterao Kondorsea na skrivanje. Krio se pet (ili osam) meseci u kući Mme. Verne, u Rue Servandoni u Parizu. Tu je napisao “Esquisse d’un tableau historique des progres de l'esprit humain” (Skica za istorijsku sliku o napretku ljudskog duha), koja je posthumno objavljena 1795. i smatra se jednim od glavnih tekstova prosvetljenja i istorijskih misli. Govori o istoriji civilizacije kao jednom od napretka u nauci, pokazuje blisku vezu između naučnog napretka i razvoja ljudskih prava, i navodi karakteristike budućeg racionalong društva.[9]
Ubeđen da više nije bezbedan, napustio je 25. marta 1794. sklonište i pokušao da pobegne u Pariz. Dva dana kasnije uhapšen je u Clamartu i zatvoren u Bourg-la-Rainu. Dva dana nakon toga nađen je mrtav u svojoj ćeliji. Najšire prihvaćena teorija je da ga je otrovao njegov prijatelj Pjer Žan Žorž Kabani. Međutim, neki istoričari veruju da je možda ubijen zato što je bio previše voljen i poštovan da bi bio uhapšen. Jean Pierre Brancourt (u svom delu “L'elite, la mort et la revolution”) tvrdi da je Condorcet ubijen mešavinom stramonijuma i opijuma.
Kondorse je simbolično sahranjen u Panteonu 1989. u čast dvadesetogodišnjice francuske revolucije i njegove figure u prosvetiteljstvu. Međutim njegov kovčeg je bio prazan. Sahranjen je u zajedničkom groblju u Bourg-la-Reinu, a njegovi posmrtni ostaci su se izgubili tokom XIX veka.
Godine 1786, godine Kondorse je oženio Sofi (Sophie de Grouchy), koja je bila mlađa od njega više od dvadeset godina. Njegova žena, smatrana za najlepšu ženu tih vremena, postala je uspešna domaćica kao “madame de Condorcet“ (madam Kondorse), takođe i uspešni prevodilac Tomasa Pejna (Thomas Paine) i Adama Smita (Adam Smith). Bila je inteligentna, obrazovana i tečno je govorila engleski i italijanski. Njihova ljubav je bila jaka, i Sofi (Sophie) je redovno posećivala svog muža tokom skrivanja. Na insistiranju Kondorsea i Kabanisa, koji su želeli da zaštite imovinu i finansijski obezbede Sofi i njihovu mladu ćerku , Elizu (Louise 'Eliza' Alexandrin). Sofi je ostala udovica sa svojom četvorogodišnjom ćerkom Elizom. Nikada preudana, umrla je 1822. godine nakon što je objavila sve muževljeve radove između 1801. i 1804. godine. Njen rad je nastavila ćerka Eliza Kondorse-O'Konor, supruga Irca Artura O'Konora (Arthur O'Connor). Kondorse-O'Konor donosi izmenjeno i dopunjeno izdanje između 1847. i 1849. godine.
Kondorseova skica za istorijsku sliku napretka ljudskog duha je bila možda najuticajnija formulacija ideje progresa koja je ikada napisana. To je težište prosvetljenja misli. On tvrdi da bi širenje znanja u prirodnjoj i društvenoj nauci dovelo do sve pravednijeg sveta individualne prirode, materijalnog bogastva i moralnog saosećanja. Zalagao se za tri opšte propozicije: proslost otkriva naredbu koja bi mogla biti shvaćena u smislu progresivnog razvoja ljudskih mogućnosti, pokazuje trenutno stanje čovečanstva koje je neophodni ustav moralnog sastava tog čovečanstva; da napredak prirodne nauke mora biti praćen napretkom moralne i političke nauke i ništa manje siguran od političkih revolucija; da su društvena zla rezultati neznanja i grešaka pre nego posledica ljudske prirode.[10] Kondorseovi radovi su ključ doprinosa francuskog prosvetiteljstva, posebno njegov rad “Ideje napretka”.
Kondorse veruje da se kroz korišćenje naših čula i komunikacije sa drugima, znanje može koristiti kao način analiziranja našeg sistema verovanja i razumevanja. Nijedan od Kondersetovih radova se ne odnosi na religijsko verovanje tj. verovanje u Boga, koje se meša u ljudske odnose. Kondorse umesto toga, često piše o njegovoj veri u humanost i to je sposbnost da se napreduje uz pomoć filozofa kao što je Aristotel. Kroz ovu akumulaciju i širenje znanja on veruje da je moguće da svaki čovek shvati sve činjenice o prirodnom svetu. Prosvetljenje prirodnog sveta podstaklo je prosvetljenje društvenog i političkog sveta. Veruje da nema definicije savršenog ljudskog postojanja i da napredak ljudske rase može biti neizbežan tokom našeg čitavog postojanja. On je zamislio čoveka kako neprekidno napreduje ka utopijskom društvu. Kako god, naglasio je da se ljudi moraju ujediniti bez obzira na rasu, religiju i kulturu.[11]
Za Konderseta je republikanizam potreban naciji da prosvetli građane i obrazovanju je potrebna demokratija da postanu istinski javni. Demokratija podrazumeva slobodne građane i neznanje koje je bilo izvor ropstva. Građani su morali da obezbede potrebna znanja da bi bili slobodni i da razumeju prava i zakone, što im garantuje uživanje. Mada, obrazovanje nije moglo da eliminiše razlike u talentu svih građana, uključujući i žene. Za razliku od onih koji su se oslanjali na revolucionarni entuzijazam za stvaranje novih građana, Kondorse je tvrdio da revolucija nije napravljena da traje i da revolucionarne institucije nisu bile namenjene da produže revolucionarno iskustvo, već da uspostave politička pravila i pravne mehanizme koji bi obezbedili buduće promene bez revolucija. Javno obrazovanje potiče od slobodnih i odgovornih građana a ne od revolucionara.[12]
- ↑ Wilson, Ellen Judy; Reill, Peter Hanns (14. 05. 2014.). Encyclopedia of the Enlightenment. Facts On File, Incorporated. str. 124-125. ISBN 978-1-4381-1021-9.
- ↑ "Book of Members, 1780–2010: Chapter C" (PDF). American Academy of Arts and Sciences. Pristupljeno 28 July 2014.
- ↑ Waldstreicher, David (15. 02. 2013). A Companion to John Adams and John Quincy Adams. John Wiley & Sons. str. 64. ISBN 978-1-118-52429-9.
- ↑ Daston, Lorraine (05. 11. 1995). Classical Probability in the Enlightenment. Princeton University Press. str. 104. ISBN 978-0-691-00644-4.
- ↑ Bierstedt, Robert . "Sociological Thought in the Eighteenth Century". In Bottomore, Tom; Nisbet, Robert. A History of Sociological Analysis. Basic Books. 1978. ISBN 978-0-465-03023-1. pp. 19
- ↑ Robert William Dimand; Chris Nyland (2003). The Status of Women in Classical Economic Thought. Edward Elgar. pp. 133.
- ↑ Skinner & Stråth 2003: str. 138
- ↑ Burns 2003: str. 63
- ↑ Peter Loptson . Readings on Human Nature. Broadview Press. (1998). pp. 125– 28.
- ↑ Baker, Keith Michael (Summer 2004). "On Condorcet's 'Sketch'". Daedalus 133 (3): 56–64. doi:10.1162/0011526041504506.
- ↑ Williams, David . Condorcet and Modernity. Cambridge University Press. 2004. ISBN 978-0-521-84139-9. pp.
- ↑ Baker 1975
- Baker, Keith Michael (1975). Condorcet: From Natural Philosophy to Social Mathematics. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-03532-1.
- Burns, William E. (2003). Science in the Enlightenment: An Encyclopedia. ABC-CLIO. str. 63. ISBN 978-1-57607-886-0.
- Skinner, Quentin; Stråth, Bo (16. 10. 2003.). States and Citizens: History, Theory, Prospects. Cambridge University Press. str. 138. ISBN 978-0-521-53926-5.
- Daston, Lorraine (05. 11. 1995). Classical Probability in the Enlightenment. Princeton University Press. str. 104. ISBN 978-0-691-00644-4.
- Waldstreicher, David (15. 02. 2013). A Companion to John Adams and John Quincy Adams. John Wiley & Sons. str. 64. ISBN 978-1-118-52429-9.
- Wilson, Ellen Judy; Reill, Peter Hanns (14. 05. 2014.). Encyclopedia of the Enlightenment. Facts On File, Incorporated. str. 124-125. ISBN 978-1-4381-1021-9.
