Karlo V., car Svetog Rimskog Carstva

Karlo V
Car Svetog Rimskog Carstva
Vladavina	28. juni 1519 - 27. august 1556
Prethodnik	Maksimilijan I
Nasljednik	Ferdinand I
Kralj Kastilje i Leona, Aragonije, Majorke, Napulja, Sicilije, Sardinije i Valencije (dalje)
Vladavina	23. januar 1516 - 16. januar 1556 (s Ivanom)
Prethodnik	Ivana (i Ferdinand II)
Nasljednik	Filip II
Supružnik	Izabela Portugalska
Djeca	Filip II, kralj Kastilje Marija Kastiljska Ivana Austrijska Ivan Austrijski Margareta od Parme
Dinastija	Habsburg
Otac	Filip IV, vojvoda Burgundije
Majka	Ivana, kraljica Kastilje
Rođenje	24. februar 1500.
Smrt	21. septembar 1558.

Karlo V Habzburški, takođe Karlo I od Španije (24. februar 1500. Gent, Flandrija — 21. septembar 1558. manastir Juste, Španija) bio je jedan od najmoćnijih vladara u istoriji Evrope. Pripadao je dinastiji Habzburg. Ogromno područje koje je dobio u nasledstvo, bila je posledica ujedinjavanja dinastija i njihovih zemalja po brojnim rođačkim linijama.

Bio je sin Huane Lude i Filipa Lepog, i unuk Maksimilijana I od Austrije i Marije od Burgundije sa očeve strane, od kojih je nasledio Holandiju, Austriju i pravo na presto Svetog rimskog carstva. Sa majčine strane, bio je unuk Katoličkih kraljeva, Izabele I od Kastilje i Fernanda II od Aragona (dinastija Trastamara), od kojih je nasledio kastiljanski i aragonski presto, Napulj, Siciliju, Sardiniju, Maltu, Kanarska ostrva i Zapadne Indije (kako su se u to doba zvale američke kolonije).

Karlo V je bio poslednji nemački car koji je gajio srednjovekovni san o univerzalnoj monarhiji. Ovoj njegovoj ambiciji su se suprotstavili francuski vladari Fransoa I i Anri II, prodor Osmanskog carstva u centralnu Evropu, ali i verski potresi koji su pogodili Evropu, 1517, sa pojavom Reformacije. Umoran i obeshrabren, odrekao se svojih vladarskih prerogativa (1555-1556) i povukao u manastir.

Iako je bio rođen i odgajan u Flandriji, više vremena je provodio u Španiji, dok je Sveto rimsko carstvo ostavio na upravu svom bratu Fernandu, u čiju će korist 1556. abdicirati. Tako će Fernando ili Ferdinand Habzburški postati Ferdinand I, car Svetog rimskog carstva.

Veliko prostranstvo kojim je vladao, i stalna potreba za dalekim putovanjima, učinili su da je carstvo iz praktičnih razloga podeljeno na Habzburšku Španiju i Habzburšku Austriju.

Hronologija

• 1506. — Sa samo šest godina, Karlo nasledio je teritorije od svoje babe, Marije od Burgundije i postao holandski vladar, pod tutorstvom prvo svog dede, Maksimilijana I, i kasnije svoje tetke, Margarite od Austrije.
• 1517. — Nakon smrti Izabele Katoličke, Karlo je kao regent nasledio krunu Kastilje. Zapravo, prava naslednica je bila njegova majka, Huana I od Kastilje, ali pošto je bila mentalno nesposobna, Karlo je formalno delio krunu sa njom sve do njene smrti 1555, ali je praktično on vladao.
• 1518. — Dve godine nakon smrti svog dede s majčine strane, Fernanda II od Aragona, Karlo je takođe nasledio i aragonski presto.
• 1519. — Nakon smrti dede s očeve strane, Maksimilijana I, Karlo I od Španije takođe postaje i Karlo V, car Svetog rimskog carstva.

Detinjstvo i mladost u Flandriji

Maksimilijan I sa svojom ženom, Marijom od Burgundije i sinom Filipom Lepim, i unucima Karlom V i Ferdinandom I, i usvojenim sinom, ugarskim princem Lajošem II

Karlov otac, Filip želeo je da Karlu što ranije obezbedi učitelje koji bi od njega napravili dobrog i mudrog vladara kraljevina Katoličkih kraljeva, pa je tako još odmalena poverio Karlovo obrazovanje poznatim i priznatim učenjacima. Filip je imao valjan razlog za to: prerane smrti princa Huana, a ubrzo i Izabela od Aragona i Kastilje, dvoje najstarije dece Izabele Katoličke, naslednika kastiljanskog trona, a nešto kasnije i princa Migela, (imao je samo dve godine kad je umro), sina pokojne princeze Izabele, automatski su pretvorili Huanu u princezu od Asturije tj. kastiljansku prestolonaslednicu, što je značilo da posle smrti Izabele Katoličke, Karlo automatski postaje naslednik kastiljanske krune.

Nakon smrti Izabele Katoličke 1504, Karlovi roditelji, Huana i Filip, morali su u više navrata da putuju u Kastilju. Poslednji put će krenuti na putovanje 1505. godine kad je trebalo da budu krunisani kao kraljevi Kastilje. To je ujedno bio i poslednji put kad je Karlo video svog oca, budući da je Filip nenadano umro u Burgosu naredne godine. Karlo je, sa svoje tri sestre, Leonor, Izabelom i Marijom, ostao u Flandriji, pod tutorstvom svoje tetke Margarite od Austrije, koja će se pobrinuti za obrazovanje budućeg vladara carstva poznatom kao "carstvo u kom nikad sunce ne zalazi".

Dvor u Mehelenu (hol. Mechelen; fr. Malines) je bio pravo mesto za humanističko obrazovanje i razvoj Karla i njegove tri sestre. Francuski jezik je bio jezik koji se govorio na dvoru, ali flamanski je preovlađivao među običnim svetom, tako da su sve četvoro ubrzo postali dvojezični. Karlo će kasnije pokazati izuzetnu lakoću u učenju jezika, jer će stići da s većom ili manjom tečnošću govori pet jezika — francuski, flamanski, nemački, španski i italijanski. Na dvoru u Mehelnu Karlo je imao prilike da upozna ličnosti kalibra velikog mislioca Erazma Roterdamskog, kao i flamanskih slikara poput Rohira van der Vejdena, Hansa Memlinga ili braće Van Ajk (Jan van Ajk i Hubert van Ajk).

Godine 1511. Margarita od Austrije je poverila obrazovanje tada već mladog grofa od Flandrije prvo mladom svešteniku, sledbeniku Erazmovog učenja, Hadrijanu iz Utrehta, (postaće papa 1522.) koji je kao verni Erazmov učenik umeo da usadi budućem caru osećaj za toleranciju i slobodu duha kao i veliki osećaj za odgovornost.

S druge strane, Margarita je verovatno želela da na taj način umanji ili barem ublaži uticaj koji je mogao da ima na mladog Karla sveprisutni Gijom de Kroj, „paradigma korumpiranog političara“. Upravo je Gijom de Kroj nagovorio Karlovog dedu Maksimilijana I da Karlovo punoletstvo proglasi nešto pre vremena. Po zakonu, Karlo je sa punih 16 godina trebalo da bude proglašen gospodarem Holandije, međutim, Gijom de Kroj je dobio pozamašnu sumu novca od holandskog parlamenta u zamenu da nagovori Maksimilijana da ubrza proglašenje Karlovog punoletstva, jer su se nadali da će im Karlova mladost dozvoliti da ga pretvore u poslušnu marionetu. Međutim, ubrzo su uvideli da su se gorko prevarili. Gijom de Kroj je naučio Karla kako da bude vešt i mudar političar, i mladić je još odmalena bio naviknut da prisustvuje sastancima Saveta prethodno se informišući o sadržaju i temama koje su bile na dnevnom redu. Svoju političku zrelost dokazao je na svečanosti svog proglašenja vladarem Holandije 5. januara 1515. U salonu Kraljevske palate Karlo će izgovoriti reči koje su ukratko opisale srž njegove celokupne vladavine.:

Zahvaljujem vam na dodeljenoj počasti. Budite dobri i odani podanici, i ja ću vam biti dobar gospodar.

To što je obećao kao mladić od 16 godina, kasnije je i ispunio, ali doduše daleko od zemlje u kojoj je dao obećanje. Godine 1517. Karlo će krenuti na put ka Iberijskom poluostrvu: kraljevine Kastilja i Aragon su čekale na dolazak svog budućeg kralja.

Kralj Španije

Karlo je u Briselu proglašen kraljem Španije kao Karlo I, međutim, bilo je neophodno da lično otputuje u Španiju kako bi ga skupštine (Kortesi) svake španske kraljevine ponaosob priznale za vrhovnog vladara, a on svečano položio zakletvu da će poštovati zakone svake kraljevine ponaosob. Godine 1517. Karlo je po odluci svojih savetnika krenuo put Španije. Svita je brojala nekih 40 brodova i više od 1000 ljudi. Princa je na putu pratila njegova sestra, Leonor. Brat i sestra su se zaputili u zemlju u kojoj nikada ranije nisu bili, i čiji jezik nisu poznavali pošto je u ranijem dinastičkom dogovoru dogovoreno da će Ferdinand biti kralj. Tamo ih je čekala majka, Huana Luda, zatvorena u dvorcu u Tordesiljasu, i mlađi brat i sestra, Fernando i Katalina, oboje rođeni u Kastilji. Fernando je živeo u Aragonu sa svojim dedom, Fernandom II od Aragona, a Katalina je bila sa svojom majkom u Tordesiljasu. Kako je 1516. godine Fernando Katolički umro, Kastiljom je upravljao kardinal Sisneros, a Aragonom Alfonso od Aragona, vanbračni Fernandov sin koji je bio rođen pre njegovog braka sa Izabelom.

Prvi susret sa Španijom

Poprsje Karla V koje se nalazi u muzeju Prado u Madridu

Flota koja je dolazila iz Flandrije nakon velikih oluja i peripetija konačno je pristala na obalu Asturije 19. septembra 1517, i odatle se uputila ka Valjadolidu, sedištu Kortesa. U Tordesiljas su stigli 4. novembra. Huana je prvo primila izaslanika svog sina, Ševrea, koji je na veoma diplomatski način uspeo ne samo da ubedi Huanu da primi svoju decu (bila je dosta sumnjičava u pogledu identiteta svoje dece koju nije videla veoma dugo), nego i da Huana potpiše dokument kojim opunomoćuje svog sina Karla da u njeno ime vlada svim hispanskim zemljama među kojima su se takođe nalazile i novootkrivene teritorije na američkom kontinentu.

Nekoliko dana kasnije, u selu Mohados (šp. Mojados) Karlo i Leonor su se sastali i sa svojim bratom Fernandom koji je došao u društvu svog ujaka, Alfonsa od Aragona, regenta Aragona i nadbiskupa od Saragose.

U kastiljansku prestonicu, Valjadolid, stižu 18. novembra, gde su već bile mnoge važne ličnosti koje su čekale da pozdrave budućeg kralja, između ostalih, Hadrijan iz Utrehta, budući papa i mlada udovica Karlovog dede Fernanda, Žermen de Foa.

Kastiljanci nisu blagonaklono gledali na Karlovu svitu sastavljenu od stranaca, i na kralja koji je takođe bio stranac i nije znao ni jednu jedinu reč kastiljanskog. Čak će u jednom momentu u kastiljanskom Kortesu biti traženo od mladog, novopečenog vladara da im se obraća na španskom. Međutim, na kraju je Kortes Kastilje, (šp. Las Cortes Generales de Castilla) ipak priznao Karla za kralja i zakleo mu se na vernost decembra 1518. godine. Proces je potrajao jer je savet odugovlačio sa odobrenjem finansijske pomoći koju je Karlo bio tražio, što je bio običaj tog vremena u takvim situacijama. Međutim, na kraju, Karlos je dobio 600.000 dukata, Kortes je raspušten a kralj je mogao da nastavi svoj put ka Aragonu i Kataloniji.

Aprila 1518. godine pošto se oprostio od svog brata Fernanda koji je odlazio za Holandiju, Karlo je krenuo put Aragona. Po savetu Šivrea, Fernando je bio poslat u Holandiju kako bi se izbeglo rivalstvo između braće oko španskog prestola jer je Fernando, rođen u Kastilji, imao mnogo pristalica u Španiji i narod ga je smatrao svojim, za razliku od Karla koga su videli kao stranca.

Dana 9. maja 1518. godine, Karlo je u pratnji svoje sestre Leonor i udovice svog dede, Fernanda Katoličkog, ušao u Saragosu, prestonicu Krune Aragona. Već 20. maja počelo je zasedanje Kortesa, ali Karlo je ipak morao da se zadrži u Aragonu do početka naredne godine, jer je tek tada došlo do svečane ceremonije polaganja zakletvi i odobrenja koncesije od 200.000 dukata od strane aragonskog Kortesa.

Dana 15. februara 1519. godine Karlo je svečano ušao u prestonicu katalonske kneževine, Barselonu. Nešto ranije, stigla je vest o smrti Karlovog dede, Maksimilijana, što je predstavljalo dodatni problem za mladog kralja: dobijanje titule cara Svetog rimskog carstva, koja nije bila nasledna, nego se naslednik odlučivao putem izbora. To je značilo da mu je bilo potrebno još novca kojim bi mogao da podmiti kneževe izbornike.. Najozbiljniji protivnik mu je bio francuski kralj, Fransoa I, koji je takođe bio veoma zainteresovan da dobije titulu.

Katalonski Kortes je odmah otvorio zasedanje, ali izaslanici nisu mogli da se slože oko sume koju je trebalo dati novopečenom vladaru. Dana 6. jula 1519. godine u Barselonu je stigla i vest o izboru Karla za cara Svetog Rimskog carstva, a mesec dana kasnije, stigla je i svečana delegacija carskih izaslanika koji su lično došli da zvanično obaveste novog cara o izboru. Svi ovi događaji su izazvali zadovoljstvo i ponos kod Katalonaca, koji su se osećali počastvovanima i ponosnima što su bili svedoci jednog tako značajnog međunarodnog događaja. Međutim, Kortesi nisu mogli da zaključe zasedanje do januara 1520. godine jer nikako nisu mogli da se dogovore o količini novca koju je trebalo da daju kralju. Na kraju, konačno su odlučili da to bude 250.000 dukata, nešto malo više od količine koju je dobio u Aragonu, i što je bilo dovoljno samo za put. Međutim, imao je sreće jer je upravo u to vreme u Barselonu stigao prvi brod natovaren zlatom iz Amerike koji je poslao Ernan Kortes.

Karlo polako upoznaje svoje španske podanike

Prvi Karlov boravak u Španiji koji je trajao nešto više od dve i po godine, poslužio mu je da otkrije mnoge detalje o naravi i preferencijama svojih novih podanika. Shvatio je da su veliki patriote, i da imaju averziju prema stranim idejama i načinu života, i da im se pogotovu ne dopada da imaju strance na visokim položajima. Shvatio je da bi morao da pre svega nauči španski i da se okruži španskim savetnicima da bi stekao njihovu odanost i simpatiju. Takođe je veoma brzo otkrio da je izuzetno bitno da stalno ističe svoju krvnu vezu sa Katoličkim kraljevima kao i svoje slaganje sa njihovom ideologijom, jer su Fernando i Izabela bili u sećanju naroda veoma poštovani i cenjeni.

Što se tiče samog naroda Španije, stav prema novom kralju je bio različit. Ljudima Kastilje i Aragona se nije svidelo kada je po povratku iz Barselone, kralj tražio još novca kako bi mogao da otputuje u Nemačku i da finansira svoje carsko krunisanje, kao ni činjenica da će monarh najverovatnije više vremena provoditi u Nemačkoj nego u Španiji. S druge strane, Katalonci su bili naviknuti još od vremena kad je dinastija Trastamara nosila krunu Aragona da vladari ne žive u Kataloniji i da su u principu uvek odsutni, tako da ih skori Karlov odlazak uopšte nije zabrinjavao.

Konačno, 20. maja 1520, Karlo je pošao iz Korunje pošto je prethodno ovlastio Hadrijana od Utrehta kao regenta španskog prestola u njegovom odsustvu. Huanu de Lanuzi je poveren Aragon, a Dijegu de Mendozi, grofu od Melita, Valensija.

Pobune u Kastilji i Valensiji

Dok je Karlo bio odsutan (1520—1522), u Španiji su se desila dva veoma važna događaja: Pobuna zajednica u Kastilji, i ustanak zanatskih cehova u Valensiji.

Pobuna zajednica u Kastilji

Padilja, Bravo i Maldonado na stratištu

Pobuna zajednica u Kastilji je imala korene u opštem nezadovoljstvu Kastiljanaca zbog stranaca koje je Karlo ostavio da regentuju, zbog toga što je novac koji je tražio potrošio na svoj izbor za cara Svetog rimskog carstva, što nije govorio kastiljanski i što su se bojali da će se španska vuna izvoziti u Flandriju što bi dovelo u opasnost tekstilnu industriju Španije. Ukratko, pobuna je išla protiv Karla i njegovih flamanskih savetnika. Pobuna je izbila u centralnom delu Kastilje, u Toledu, i veoma se brzo proširila na ostale gradove (Segovija, Salamanka, i dr.). Pobunjenici su hteli da jedini vladar bude Karlova majka, kraljica Huana, te su lideri pobune otišli u Tordesiljas i prezentovali Huani svoje zahteve. Huana je međutim odbila da ih podrži, i na taj način je omela očajnički pokušaj pobunjenika da se njihovi zahtevi ozakone.

Nakon poraza pobunjeničkih trupa kod Viljalara 1521. godine, svi gradovi su se povukli, osim Toleda koji je konačno pobeđen 1522. godine. Vođe pobune, Padilja, Bravo i Maldonado su bili pogubljeni. Poraz ustanka zajednica u Kastilji označava kao početak apsolutizma u Španiji i jačanje moći kralja.

Ustanak zanatskih cehova u Valensiji

Uzroci ovog pokreta se nalaze u ekonomskoj krizi i epidemijama koje su harale kraljevinom Valensijom, čemu se pridružilo dodatno nezadovoljstvo među zanatlijama i sitnim trgovcima koji su bili u sukobu sa gradskom oligarhijom — velikim trgovcima i plemstvom. Ustanak zanatskih cehova je počeo u gradu Valensiji, 1520. godine, iskoristivši odsustvo plemstva koje je pobeglo iz grada na selo od epidemije kuge koja je u to doba vladala. Pobunjenci su takođe napali i moriske prema kojima su osećali pre svega mržnju na verskoj osnovi i koje su optuživali da su potpomagali plemstvo i krunu. Karlo V je naredio vicekralju da uguši ustanak, koji je prerastao u direktan sukob zanatlija i valensijanskih plemića. Ustanak je konačno ugušen 1522. godine. Osim u Valensiji, takođe su se na ustanak digle zanatlije sa Baleara, međutim i ovaj ustanak je veoma brzo ugušen.

Car Svetog rimskog carstva

Kruna cara Svetog rimskog carstva

Habzburgovci su od 1440. godine držali krunu Svetog rimskog carstva, ali sa smrću Maksimilijana I koga papa nije krunisao, postavljalo se pitanje ko će ga naslediti. Prema Zlatnoj buli koju je 1356. godine objavio Karlo IV, da bi car mogao sam da odredi svog naslednika, morao je prethodno da primi krunu od Pape, u protivnom naslednik će biti određen glasanjem kneževa izbornika koji su bili četiri nemačka velikaša — kralj Češke, markgrof od Brandenburga, grof Palatinata i grof Saksonije, kao i tri nadbiskupa — Majnca, Trira i Kelna.

Protivnik

Bilo je više kandidata, od kojih su najozbiljniji bili francuski kralj, Fransoa I, i novopečeni španski kralj Karlo I. Francuskom kralju je išlo u prilog to što je sa samo 25 godina osvojio Milansku grofoviju i posedovao je dovoljno i želje i mogućnosti da se suprotstavi Turcima koji su već uveliko bili na vratima Evrope, što je bilo dovoljno da stekne simpatije nadbiskupa od Majnca i markgrofa od Brandenburga. S druge strane, papa Lav X nije krio svoju naklonost ka francuskom kralju koji iako je posedovao neke teritorije na severu Apeninskog poluostrva, ipak nije bio toliko opasan sused kao što bi to bio Karlo I.

Nasuprot francuskom kralju, Karlo I od Španije je pripadao austrijskoj dinastiji Habzburgovaca koja je tradicionalno bila povezana sa Carstvom. Osim toga, posedovao je neverovatno veliku ambiciju da postane Car, te je odmah po saznanju o smrti Maksimilijana, napisao pismo četvorici kneževa izbornika (elektorata) kako bi ih podsetio na obećanje koje su dali njegovom dedi, Maksimilijanu, da će glasati u njegovu korist uveravajući ih da ako ispune svoje obećanje, moći će da zadrže sve svoje privilegije i u isto vreme će biti bogato nagrađeni.

Predizbornom mašinerijom je upravljala Karlova tetka, Margarita od Austrije i to još pre smrti cara. Nisu samo četiri kneza izbornika bila plaćena, već mnoge druge osobe koje su bile na neki način upletene u izbore. Na kraju, dug se popeo na 851.918 guldena (ili 1,2 tone zlata), novac koji su obezbedili bankari iz Firence i Venecije, ali pre svega nemački bankari Fuger (nem. Fugger) i Velser (nem. Welser), što im je omogućilo prednost u kasnijem dobijanju vođenja unosnih transakcija kao što su bile ubiranje rente vojnih redova tokom tri godine počev od 1525. od čega se samo polovina smatrala plaćanjem duga Krune.

Proglašenje

Kneževi izbornici

Dana 28. juna 1519. godine elektorat se sastao i što pod uticajem velikodušnih poklona, što iz straha da im Fransoa ne uskrati povlastice koje su do tada imali, izabrao je Karla I od Španije za novog cara Svetog rimskog carstva. Vest je Karla zatekla u Barseloni gde je čekao na zasedanje katalonskog Kortesa, koji je odmah po završetku zasedanja katalonskog parlamenta krenuo put Flandrije kako bi organizovao zvanično carsko krunisanje.

Krenuo je iz Korunje, 20. maja 1520. ostavljajući za sobom zemlju pod regenstvom Hadrijana iz Utrehta, nezadovoljstvo u Kastilji i Aragonu, s jedne strane zato što su se bojali da će ih njihov vladar, budući da je postao car, odgurnuti u drugi plan, a s druge, zbog prevelikog prisustva stranaca a visokim položajima koje je Karlo ostavio za sobom.

Na međunarodnom planu, situacija je postajala veoma ozbiljna i opasna, jer se Fransoa I pripremao na savez sa Englezima. Kako bi to izbegao, Karlo je prvo prošao kroz Englesku i tamo se susreo sa Henrijem VIII, tada oženjenim sa Katalinom od Aragona, Karlovom tetkom i sestrom njegove majke, Huane. Taj susret je bio osnov za čvrsto englesko-špansko prijateljstvo koje će kulminirati godinama kasnije u braku između Filipa II, Karlovog sina, i Marije Tjudor, buduće Meri I od Engleske, i u isto vreme je automatski izbacio iz igre francuskog vladara.

Konačno stiže u Flandriju gde se susreće sa svojom tetkom, Margaritom od Austrije i svojim bratom Fernandom, gde je odmah sazvao holandski parlament kako bi tražio novac za finansiranje svog krunisanja.

Krunisanje

Sama ceremonija krunisanja se održala 23. oktobra 1520. u Ahenu, mestu gde su se tradicionalno održavala krunisanja careva Svetog rimskog carstva i gde su se nalazili posmrtni ostaci i presto Karla Velikog. Karlo je bio krunisan prema starom tradicionalnom obredu koji je datirao još od najdavnijih vremena. Prema ritualu, nadbiskup iz Kelna bi održao misu a onda bi pitao vladara da li obećava da će braniti hrišćanstvo. Car je trebalo da odgovori potvrdno izgovarajući reči na latinskom „Da, želim.“ (lat. Ego volo). Nakon toga, nadbiskup bi se obratio prisutnima kako dobio potvrdu da prihvataju cara kao vrhovni autoritet. Kada bi svi prisutni dali svoj pristanak, izgovarajući: „Neka bude.“ (lat. Fiat), car bi bio pomazan svetim uljem po rukama, grudima i licu, i predali bi mu se simboli cara — prsten, kruna, žezlo i mač Karla Velikog.

Brak i deca

Pošto je želeo da utvrdi dobre odnose sa Portugalom, 10. marta 1526. oženio se Izabelom Avis, portugalskom princezom i sestrom Žoaoa III od Portugala.

Imao je troje dece sa Izabelom Avis:

• Filip II od Španije (1527—1598). Karlov naslednik na španskom prestolu.
• Marija Habzburška (1528—1603). Udala se za svog brata od strica, Maksimilijana II, sina Karlovog brata, Ferdinanda I.
• Huana od Austrije (1535—1573), nadvojvotkinja Austrije, princeza Španije, udala se za sina Karlove sestre, Kataline, Žoaoa Manuela od Portugala, i rodila naslednika portugalskog prestola, Sebastijana I od Portugala.

Karlo je takođe bio poznat po tome što je imao mnogo ljubavnica. Dve su bile majke dvema budućim vladarkama Holandije:

• Izabela od Kastilje, kćerka mlade udovice Karlovog dede, Fernanda Katoličkog, Žermen de Foa.
• Margarita od Austrije (1522—1586), ili Margarita od Parme, čija je majka bila Johana van der Gest.
• Huan od Austrije, čija je majka bila Barbara Blumerg.

Karlo V i protestantizam

Dana 24. februara 1530. godine u Bolonji, papa Klement VII će položiti gvozdenu krunu Langobarda (koju je Karlo Veliki preuzeo od langobardskih kraljeva neposredno pre carskog krunisanja, i koja je od tada postala deo regalija careva Svetog rimskog carstva) na Karlovu glavu i time će obavezati mladog vladara da postane branilac rimokatoličke crkve. Stalno imajući na umu da potiče od Katoličkih kraljeva, velikih branitelja hrišćanske vere protiv islama, Karlo se osećao obaveznim da stane u odbranu katolicizma i verskog jedinstva protiv narastajućeg protestantizma Martina Lutera u Nemačkoj.

Početak sukoba. Sabor u Vormsu

Martin Luter

U renesansnoj Evropi 16. veka Katolička crkva nije birala sredstva u prikupljanju novca kako bi finansirala gradnju velelepnih građevina koje bi odražavale svu veličanstvenost i sjaj katolicizma, što je izazvalo negodovanje širom katoličkog sveta, naročito u Nemačkoj, gde je Martin Luter, sveštenik iz Vitemberga, prvi digao glas protiv prodavanja oproštaja, takozvanih indulgencija, od strane katoličkih sveštenika za novac, kojim se finansirala izgradnja Bazilike svetog Petra u Rimu. Godine 1517, dan pre Uskrsa, Luter je zakucao na vrata kapele dvorca u Vitembergu dokument koji je poznat kao 95 teza i u kojima oštro kritikuje prodaju papskih bula kojima se daje oproštaj od svih grehova, kako bi ga pročitali svi oni koji su dolazili na proslavu. Papa Lav X je poslao svoje emisare da urazume Lutera, a kad je ovaj to odbio, papa ga je ekskomunicirao.

Godine 1521. organizuje se Sabor u Vormsu, na kom je Martin Luter pozvan da se pokaje i da se odrekne svojih knjiga i svog učenja. Saborom je predsedao sam car Karlo V. Luter, umesto da se pokaje, izložio je svoje učenje i zatražio od mladog cara razumevanje i zaštitu. Međutim, Karlo V mu je odgovorio da on, kao nemački car i potomak stare katoličke dinastije, može samo da osudi njegovo učenje kao notornu jeres. Dana 26. maja 1521, Karlo izdaje Edikt iz Vormsa, kojim se Luter i njegovo učenje zvanično osuđuju i proglašavaju jeretičkim, a Luterovi spisi se zabranjuju i naređuje se da moraju biti uništeni. Međutim, u praksi, Vormski edikt nije imao neki uspeh jer su plemići većinom bili pristalice Luterovog učenja. Luterovi spisi su jedino bili spaljeni u Holandiji.

Luter je pobegao u Saksoniju gde ga je prihvatio knez izbornik Frederik, i gde se Luter kasnije nastanio i osnovao svoju crkvu, i preveo Bibliju na nemački jezik.

Dva sabora u Špejeru

Luterov pečat

Godine 1526. saziva se sabor u Špejeru kako bi se rešili postojeći problemi jer je bilo evidentno da Edikt iz Vormsa nije bilo moguće sprovesti zbog česte odsutnosti cara iz zemlje, zauzetog ratovima protiv Francuske. Isprva je Karlo naložio svom bratu Ferdinandu da proba da ne unosi nikakve promene i da odugovlači, međutim, savez koji je papa sklopio sa Francuskom naterao ga je da promeni mišljenje jer mu je u tom momentu bila preko potrebna pomoć nemačkih protestanata. Ishod ovog sabora je dozvola da svaki vlastelin na svom posedu propoveda veru koja mu odgovara.

Sledeći Sabor u Špejeru se održao 1529. godine, kada se naziralo skoro sklapanje mira sa papom i Francuskom. Ferdinand se nadao se da će uspeti da opovrgne i poništi odluke donesene 1526. godine, i da se ponovo uspostavi važećim Edikt iz Vormsa, koji je bio suspendovan 1526. godine. Nemački plemići su oštro protestovali protiv te odluke. Od tada su Luterovi sledbenici bili poznati kao "protestanti".

Sabor u Augsburgu

Pretnja koja se nadvijala nad hrišćanskom Evropom u vidu Turaka koji su već kucali na vrata Austrije stvorila je potrebu za jedinstvom carstva. Godine 1530. organizuje se u Augsburgu na koji Karlo poziva Luterove pristalice da još jednom izlože svoju doktrinu. Za tu priliku sastavljen je tekst Konfesije iz Augsburga, dokument koji se može smatrati osnovom protestantske doktrine. Ovaj dokument je bio predstavljen caru 25. jula 1530. godine. Tom prilikom su nemački plemići izrazili neophodnost sazivanja javnog vaseljenskog hrišćanskog sabora.

Sabor u Trentu

Karlo V, nakon bitke kod Milberga Ticijanova slika naslikana 1548. godine

Posle više godina odugovlačenja i odlaganja, papa Pavle III je konačno sazvao Sabor u Trentu. Zasedanje je počelo 22. maja 1545. Po zahtevu Luterovih pristalica, savet je održan u mestu koje je bilo daleko od Rima, međutim, u martu 1547, sabor je preseljen u Bolonju, uprkos Karlovom protivljenju, koji će sledeće godine uložiti oštar protest zbog premeštanja saveta. Papa Julije III, koji je nasledio Pavla III, vraća sedište sabora u Trent 1550. i zakazuje zasedanje za 1551. Međutim, sabor je morao da se raspusti 1552. jer je zbog blizine nemačkim teritorijama, Trent postao opasan grad za katoličke oce. Julije III je nameravao da izda i počne s primenom jednog dela reformi donetih na saboru, međutim, smrt ga je sprečila u toj nameri. Sledeća dva pape nisu uspela da obnove sabor, i tek će papa Pije IV 1560. godine izdati bulu kojom ponovo saziva sabor u Trentu. Poslednje zasedanje će biti održano između 1561. i 1563, kada će se završiti sa donošenjem odluka i dekreta.

Iako se na tom saboru donela odluka o temeljnoj reorganizaciji crkve i iskorenjivanju zloupotreba koje su harale tokom celog srednjeg veka, odluke koje su se ticale same doktrine su se bitno razlikovale od doktrine koju je propovedao Luter, te će nemački plemići jednodušno odbiti da prihvate zaključke ovog sabora i organizovaće se u Ligu iz Šmalkaldena, kojoj će se Karlo zajedno sa papskim snagama oružano suprotstaviti u bici kod Milberga 24. aprila 1547. i odneti ubedljivu pobedu.

Konačno pomirenje

Uprkos pobedi na bojnom polju, Karlo nije uspeo da ujedini katolicizam i luteranizam ni na političkom ni na socijalnom planu, tako da je osam godina kasnije, 1555. potpisao Augzburški mir, kojim je priznao pravo Nemaca da se sami odluče koju će veru ispovedati — protestantizam ili katoličanstvo, čime je barem privremeno stavio kraj na konflikt izazvan pojavom Reformacije.

Unutrašnja politika Karla V

Teritorije Karla V protezale na tri kontinenta i dve velike imperije - Španiju i Sveto rimsko carstvo. U spoljnoj politici bilo gotovo nemoguće razlučiti kad je Karlo nastupao kao španski kralj a kada kao car Svetog rimskog carstva, jer je na Sredozemlju podjednako zastupao svoj imperijalni ugled i branio španske obale i španske posede u Italiji, kao što je u Nemačkoj vodio borbu protiv protestantizma koji je vrlo lako mogao da pređe i na špansko tlo.

Ipak, Karlo je više vremena proveo u ulozi španskog monarha nego cara Svetog rimskog carstva, gde ga je u dugim odsustvima valjano zastupao njegov brat Ferdinand, koji će na kraju i naslediti carski presto.

Društvena organizacija Španije

Grb Karla V

Španija u doba Karla V je obuhvatala osim Iberijskog poluostrva, i Atlantska ostrva, severnoafrička utvrđenja i Novi svet. Na samom poluostrvu, stara kraljevstva Asturiju i Leon, baskijske provincije i Navara na severu, preko Kastilje i Aragona sa Katalonijom, Valensijom i Balearskim ostrvima, do Andaluzije na samom jugu poluostrva.

Kraljevina Navara, koju je 1512. Kastilji priključio Fernando II od Aragona, zadržala je titulu kraljevstva. Navara se prostire na obe strane Pirineja, i jedan deo je pripao Španiji a drugi Francuskoj. Zbog svog strateškog položaja, bila je od vitalne važnosti za odbranu poluostrva te su zbog toga u njoj bile razmeštene jake vojne formacije, naročito u prestonici, Pamploni. Kralja je zastupao vicekralj, međutim, Navara je u svakom drugom pogledu bila potpuno nezavisna - sačuvala je svoje zakone, svoje kortese, svoj novac, carine, svoju civilnu upravu i sudstvo. Javne službe u Navari su mogli da obavljaju samo stanovnici Navare.

Baskija, Gipuzkoa i Alava, susedne baskijske provincije, imale su jake političke i istorijske veze sa Navarom. U sve četiri oblasti održao se baskijski jezik, a sama Baskija je takođe zadržala sudsku i poresku samostalnost. Povlastice severnih teritorija su opstale zahvaljujući njihovoj udaljenosti od matičnih španskih kraljevstava, kao i prirodnim preprekama u vidu planinskih venaca Pirineja.

Kruna Aragona, koju su sačinjavale kraljevina Aragon, Katalonska kneževina, i kraljevina Valensija sa Balearima, takođe je bila primer još izrazitije nezavisnosti od celine. Svaki novi kralj Španije bio je obavezan da položi zakletvu da će poštovati lokalne zakone koji su se nazivali fuerosi (šp. fueros), kao i vicekralj koji je obavljao tu dužnost tri godine. U suštini, vicekralj je sprovodio vlast krune koja je bila ograničena lokalnim zakonima. Osnovna prepreka kraljevim interesima su bili kortesi koji su neumorno pretresali svaki kraljev pokušaj da se upliće u domaće zakone i stvari, da podiže poreze i trupe ukoliko se to nije ticalo opšteg dobra teritorija Aragonske krune. Prestonica je bila smeštena u Saragosi, gde se nalazilo i vrhovno sudsko telo, Audijencija Saragose (šp. Audiencia de Zaragoza) Pored audijencije, drugo telo karakteristično za Aragon je bio Sud pravde (šp. Tribunal de Justicia). Aragon je preko ovih tela imao apsolutnu sudsku nezavisnost. Takođe su i gradovi imali potpunu samoupravu. Poreski prihodi su se uglavnom trošili na upravu i veoma malo se slalo u vladarsku riznicu.

Kraljevina Valensija i Kneževina Katalonija su bile ujedinjene jezikom i istorijom te su i njihove uprave bile veoma slične. I jedna i druga su imale Skupštinsku diputaciju (katal. Diputació de la Generalitat), od šest članova, po dva za svaki stalež, koja je upravljala kortesima. Valensijom je upravljao Vrhovni savet (katal. Consell General), dok je Katalonijom upravljao čuveni Savet stotine (katal. Consell de Cent) koga su u suštini sačinjavala 144 člana koja su zastupala zanatlije i esnafe, trgovce građane i plemiće.

Kruna Kastilje, za razliku od drugih delova velike španske celine koji su svi do jednog ljubomorno čuvali svoje tradicionalne slobode, počivala je na vladarskom apsolutizmu i centralnoj vlasti. Karlo joj je podario specijalnu ulogu u okviru španske kraljevine. Opteretio ju je svojim evropskim ratovima, borbi protiv Turaka i protestantizma. U Kastilji su nestajale ljene tradicionalne konstitucionalne slobode, tzv. fuerosi, kojima su se dičili i slobodno ih uživali svi ostali delovi Španije. Međutim, Kastilja je zauzvrat zadržala privilegiju da se bogati zlatom koje su konkistadori neprestano slali iz Zapadnih Indija na velikim galijama. Ostali deo Španije je imao fiskalne privilegije, ali zato zlato iz Indija nije završavalo u njihovim kasama. Uvođenjem centralizovane i delotvorne uprave, Kastilja je pokušavala da obuzda samovolju svojih provincija. Uvodila je jednoobrazna poreska načela, ukidala unutrašnje, feudalne carine, i ostavljala samo one prema inostranstvu. Civilna i vojna uprava bila je ista u svim provincijama. Zvanični jezik je postao kastiljanski.

Kolonije u Zapadnim Indijama

Bartolomeo de las Kasas

Tokom Karlove vladavine, teritorije na američkom kontinentu su se znatno proširile zahvaljujući konkistadorima Ernanu Kortesu i Fransisku Pizaru koji su osvojili i uništili autohtona domorodačka carstva Asteka i Inka. Fransisko de Kesada je osvojio kraljevstvo Čibča koje se nalazilo u današnjoj Kolumbiji, Huan Sebastijan Elkano je 1552. završio put oko sveta koji je započeo Magelan i postavio temelje španske vladavine na Filipinima i Marijanskim ostrvima, a Pedro Mendoza je osnovao Buenos Ajres na levoj strani reke La Plate.

Svi ovi događaji su ubedili Karla da mu je Bog dodelio specijalan zadatak da stane na čelo čitavog hrišćanskog sveta koje je u tom trenutku još uvek osećalo neposrednu opasnost od islama u vidu ekspanzionizma Osmanskog carstva. S druge strane, zlato koje su španske galije neprestano dovozile iz Amerike umnogome je doprinelo konsolidaciju Karlove vladavine u Španiji. Kako je to lepo primetio Bernal Dijaz, konkistador:

Došli smo da služimo bogu i kralju... i takođe da se obogatimo.

Godine 1550, Karlo je sazvao savet u Valjadolidu gde je bila organizovana poznata rasprava o opravdanosti upotrebe sile u osvajanjima na američkom kontinentu između dominikanskog sveštenika, Bartolomea de Kasasa, zaštitnika prava autohtonog stanovništva američkog kontinenta i humaniste i aristotelovskog prosvetitelja Huana Hinesa de Sepulvede. Sepulveda je tvrdio da su Indijanci rođeni da budu robovi i da im njihove mentalne sposobnosti ne dopuštaju da upravljaju sami sobom. S druge strane, Las Kasas je detaljno izneo svoj izveštaj o sistematskoj zloupotrebi sile od strane konkistadora, na osnovu čega je Karlo zvanično obustavio Konkistu i naredio istragu o iznetim optužbama. Ubrzo je donet nov zakon po kom domoroci ne smeju biti robovi, sva imanja su oduzeta zvaničnicima i stvaljena su pod direktnu upravu Krune. Međutim, kako je radna snaga bila neophodna u rudnicima zlata i na plantažama, a Indijanci nisu mogli fizički da izdrže napore, Karlo je počeo da dovodi crne robove iz Afrike u Ameriku. S druge strane, Las Kasas, iako se strasno borio za ljudska prava Indijanaca, smatrao je da je ropstvo prirodno stanje crnaca.

Vanjska politika

Spoljna politika Karla velikog se ogledala u ekspanzionizmu koji se ogledao u ratovima na Apeninskom poluostrvu i odbrani hrišćanstva od nadirućeg islamskog proboja koji je pretio hrišćanskoj Evropi u obliku Osmanskog carstva u zenitu moći i na čelu sa jednim od Karlovih arhineprijatelja - sultana Sulejmana Veličanstvenog. Opterećen obavezom koju mu je nametalo nasleđe tj. činjenica da njegovim venama teče krv Katoličkih kraljeva, velikih boraca protiv islama, i nešto kasnije obećanjem koje će dati prilikom svog krunisanja u Bolonji, u Karlovoj glavi se formirao san o stvaranju jednog velikog hrišćanskog carstva koje bi objedinjavalo sve hrišćanske zemlje. Ta ideja će biti prisutna tokom celog njegovog života i biće razlog njegovih više-manje uspešnih pokušaja da se suprotstavi "velikom Turčinu" koji je nezadrživo nadirao ka Zapadnoj Evropi.

S druge strane, nastavljanjem Italijanskih ratova, Karlo je samo delimično sledio ekspanzionističku politiku svog dede Fernanda Katoličkog i Aragonske krune u težnji za osvajanjem prevlasti na zapadnom Sredozemlju. Karlo je u ratove na Apeninskom poluostrvu ušao velikim delom i zbog večitog rivalstva sa svojim drugim arhineprijateljem, francuskim kraljem, Fransoom I. Ti ratovi će se otezati u nedogled, i zajedno sa sukobima sa Osmanskim carstvom koje je napredovalo na Zapad, postaće deo nasleđa koje je Karlo godinama prepuštao svom sinu Filipu .

Karlo V i Fransoa I

Svečani ulazak Karla V i Fransoe I u Pariz 1540. godine

Rivalstvo između Karla i mladog francuskog kralja počelo je još od vremena kada su obojica bili kandidati za krunu cara Svetog rimskog carstva. To rivalstvo će se nastaviti kroz skoro celu vladavinu oba vladara koji su učestvovali uvek kao protivnici u Italijanskim ratovima koji su trajali između 1494. i 1559, koji su započeli kao dinastičke razmirice oko Milanskog vojvodstva i Napuljske kraljevine da bi potom prerasli u opšte borbe za prevlast i teritoriju njihovih učesnika, koji su bili, pored španskog i francuskog kralja, i Engleska, Škotska, Mletačka republika, Vatikan, razni italijanski gradovi-države, kao i Sulejman Veličanstveni i Osmansko carstvo.

Prvi rat u kome su se sukobili Karlo i Fransoa počeo je 1521. Karlo je sklopio savez sa Engleskom i papom Lavom X protiv Francuza i Mlečana, koji su bili poraženi od strane Karla i njegovih saveznika. Francuzi su morali da napuste Milano, a sam Fransoa je bio zarobljen u bici kod Pavije 1525. godine. U zamenu za slobodu, Fransoa je morao Karlu da preda Burgundiju prema sporazumu u Madridu iz 1526. godine.

Drugi rat je počeo tako što je Fransoa, kad se našao na slobodi, naterao Parlament u Parizu da poništi ovaj sporazum obzirom da je bio potpisan pod prinudom, i pridružio se Ligi iz Konjaka koju je 1527. osnovao papa Kliment VII protiv Karla V, zajedno sa nekadašnjim saveznicima španskog kralja, Henrijem VIII, Mlečanima, kao i Firencom i Milanom. Tom prilikom je došlo do čuvene Pljačke Rima od strane vojske Karla V, a sam papa Kliment VII je pao u zarobljeništvo što ga je sprečilo da poništi brak između Henrija VIII i Karlove tetke, Kataline od Aragona. Sporazumom iz Kambrea (1529), koji je još poznat i kao Damski sporazum jer su ga potpisale Karlova tetka Margarita od Burgundije i majka Fransoe I, Luiza od Savoje, Fransoa I se odrekao polaganja prava na Italiju, ali je zadržao kontrolu nad Burgundijom. Jedna od klauzula ovog sporazuma je bila i brak između francuskog kralja i Leonor od Austrije, sestre Karla V i udovice portugalskog kralja, Manuela I.

Treći rat između Karla i Fransoe izbio je 1535. godine, posle smrti poslednjeg milanskog vojvode Sforce. Karlo je postavio za vojvodu svog sina, Filipa, iako je Fransoa tvrdio da polaže pravo na tu titulu. Fransoa nije uspeo da osvoji Milano, ali je zato osvojio skoro sve teritorije Karlovog saveznika, vojvode od Savoje, uključujući i glavni grad vojvodstva, Torino. Mir je sklopljen u Nici 1538, ali nije potrajao dugo jer su se neprijateljstva obnovila 1542. kada je Fransoa sklopio savez sa turskim sultanom, Sulejmanom Veličanstvenim, a Karlo opet sa Henrijem VIII. Francusko-turska flota je osvojila Nicu, ali nije uspela da stigne do Milana, dok je englesko-španska invazija južne Francuske koju je predvodio sam Karlo bila donekle uspešna, međutim na kraju je prekinuta. Sklopljen je novi mir i situacija je vraćena na "status kvo" od pre 1544. godine.

Poslednji sukob je izbio 1551. godine, kada je Anri II koji je nasledio svog oca, Fransou koji je umro 1547, objavio rat Karlu u nameri da povrati francusku prevlast u Italiji. Ofanziva na Lorenu je Anriju donela prve uspehe, ali je dve godine kasnije, 1553. bio poražen u bici kod Marčana. Međutim, 1556. godine, Karlo abdicira u korist svog sina Filipa i svog brata, Fernanda, koji će postati Filip II od Španije i Ferdinand I, car Svetog rimskog carstva, tako da se pažnja premešta na Flandriju gde je Filip zajedno sa Emanuelom Filibertom od Savoje pobedio Francuze kod Sent Kventina. Ulaskom Engleske u rat fracuska vojska je uspela da osvoji Kale, i da preplavi španske posede u Flandriji. Bez obzira na to, Anri je ipak bio primoran da prihvati Mir iz Kato Kambrezea kojim se odrekao bilo kakvog daljeg polaganja prava na Italiju.

Karlo V i Sulejman Veličanstveni

Sulejman Veličanstveni

Karlo i Sulejman, večiti protivnici koji su mnogo toga imali zajedničkog. Obojica su vladali imperijama koje su se prostirale na tri kontinenta. Obojica su nasledili ogromne teritorije od svojih prethodnika, i obojica su stremili ka apsolutnoj prevlasti na Mediteranu. Vladavina i jednog i drugog je obeležila najveći uspon njihovih dotičnih imperija. Na ličnom planu, obojica su bili učeni i talentovani za jezike - Karlo je govorio tečno flamanski, francuski, španski i italijanski, a Sulejman je odlično vladao arapskim, persijskim, srpskim i jezikom čagataj (najstariji oblik turskog jezika. Obojica su bili odlični zakonodavnci, vojnici i stratezi i lično su predvodili svoje vojske. Takođe su obojica imala ideju o stvaranju univerzalnog carstva - Karlo hrišćanskog, Sulejman muslimanskog - te je njihov frontalni sukob bio neizbežan. Osim toga, Sulejmanov otac, Selim I, je na samrti savetovao svom sinu da carstvo širi na zapad. Kao posledica toga, Sulejmanove oči su stalno bile uprte na zapad i svim snagama je širio teritorije Osmanskog carstva na zapad.).

Najveći otpor koji je Sulejman našao od strane Habzburga u svojim ekspanzionističkim pohodima na zapad je bio u Ugarskoj, na čiji je presto pretendovao Karlov brat, Ferdinand, nadvojvoda od Austrije. Ubrzo pošto je postao sultan, Sulejman je Mađarima ponudio prestanak turskih napada uz uslov da mu plaćaju godišnji danak. Mađari su ponudu glatko odbili uzdajući se u savezništvo kuće Habzburgovaca i Svetog rimskog carstva. Turskom poslaniku su odsekli nos i uši i tako ga poslali nazad u Istambul. Sulejman nije oklevao da odgovori na ovu uvredu. Odmah je digao vojsku i krenuo ka južnoj odbrambenoj liniji Ugarske i zauzeo Beograd i celu Srbiju 1521. godine. Zatim je 1522. godine napao Rodos i izbacio odande Jovanovce koji su sa Rodosa napadali turske brodove i ometali trgovačke puteve između Egipta i Istanbula. Karlo će sedam godina kasnije Jovanovcima dati drugo ostrvo, Maltu. Godine 1526. turska vojska se sukobljava sa udruženim snagama Habzburgovaca i ugarske vojska u Mohačkoj bici, i odnosi ubedljivu pobedu u kojoj je i sam ugarski kralj, Lajoš II izgubio život. Kako je Lajoš II bio oženjen Karlovom i Ferdinandovom sestrom, Marijom od Austrije, a Ferdinand Lajoševom sestrom, Anom od Češke i Ugarske, Ferdinand je polagao pravo na ugarski presto. Međutim, pošto je Sulejman bio taj koji je pobedio na Mohaču, on je i postavio svog štićenika, Janoša Zapolju, za kralja Ugarske, a zatim se povukao ostavivši Zapoljine i Ferdinandove pristalice da se međusobno iscrpljuju u borbama za presto. Sulejman je opsedao Beč prvo 1529. a potom i 1532. gde će verovatno ova dva vladara biti najbliže jedan drugom s obzirom da je Karlo tada bio prisutan u Beču. To će biti i trenutak kada će Karlo shvatiti da je turska pretnja realna i veoma snažna. Sulejmanov plan da razbije hrišćansko jedinstvo je uspeo time što je sklopio savez sa drugim Karlovim arhineprijateljem, Fransoom I, kraljem Francuske. Takođe će i protestantski kneževi, potražiti pomoć kod "velikog Turčina", kako su na Zapadu zvali Sulejmana. Shvativši veličinu opsnosti koju bi mogao da predstavlja savez protestantskih kneževa sa Turcima, Karlo je u Augsburgu 1555. godine popustio i priznao prava protestantskim kneževima. Na neki način, odvajanje protestantske Nemačke od katoličke Španije bilo je Sulejmanovo delo.

I Sulejman i Karlo su iskorišćavali svaku priliku da istaknu sopstvenu veličinu i da unize i uvrede protivnika. Sulejman je zamerao Karlu što je stalno izbegavao direktan susret sa njim. Takođe je sistematski odbijao da Karlu prizna titulu cara, zamerao mu je što prisvaja titule koje mu ne pripadaju, kao na primer titula kralja Jerusalima ili grofa od Atine. Mirom iz Istambula potpisanim 1547. Ferdinand je priznao turska osvajanja u Ugarskoj, a Turci su ga zauzvrat priznali kao "velikog vezira", titulu koja je bila odmah ispod titule sultana u otomanskoj hijerarhiji. Karlo je mir potpisao kao "car Nemačke" i "kralj Španije", međutim, u svim ostalim pismima kojima se obraćao Visokoj Porti nije mogao da koristi titulu cara, nego je mogao da se potpisuje samo kao "kralj Španije". Na ovaj način, Karlo je morao da prihvati titulu "kralja vilajeta Španije" čime je priznao da titulu cara može korititi samo turski sultan, obzirom da je bio "car sveta". Sve otomanske hronike Karla pominju samo kao "kralja Španije".

Karlo i piraterija na Mediteranu

Opsada Malte - dolazak turske flote

Bivši gusar i admiral turske flote, Hajrudin Barbarosa sve više je pretvarao Mediteran u "tursko jezero" Jovanovci su bili proterani sa Rodosa, a turski i berberski gusari su neprestano napadali španske i italijanske brodove. Borbe su bile neprestane i trajale su godinama, i kao i u Ugarskoj, dugo se nije mogao odrediti pobednik. Pošto je Barbarosa imao uporište u Tunisu, Karlo je 1535. godine poveo ogromnu flotu na Tunis. Uspeh ovog pohoda je veoma pozitivno odjeknuo u čitavom hrišćanskom svetu. Sa papom i Mlečanima osniva Svetu ligu nakon turskih napada na Krf i Peloponez, međutim liga nije imala mnogo uspeha. Godine 1541. Karlo je krenuo u osvajanje Alžira, međutim, poduhvat se završio neslavno sa katastrofalnim posledicama jer je skoro cela španska flota nestala u oluji. Sam Karlo se jedva izvukao domogavši se italijanske obale. Maltežani su 1551. predali Tripoli u Libiji, a 1555. je pala Burgija, špansko uporište u Africi. Poslednja bitka koju je Sulejman poveo protiv Jovanovaca bila je opsada Malte koju im je prethodno ustupio Karlo osam godina nakon što su bili proterani sa Rodosa, odakle su organizovali napade na turske brodove. U početku je izgledalo da će se istorija sa Rodosa ponoviti, međutim Karlo je poslao pojačanje i pomogao Jovanovcima da odbiju turski napad. Poredak koji se na kraju utvrdio bio je daleko od onog koji je Karlo nekad zamišljao, koji je sanjao o ponovnom osvajanju Carigrada i potpunom potiskivanju Turaka sa evropskog kontinenta.

Abdikacija i povlačenje u manastirski život

Posedi Karla V u trenutku kada je abdicirao

Nakon tolikih godina ratovanja, Karlo je ušao u fazu unutrašnjeg svođenja računa - razmišljanja o sebi, životu, onom što je proživeo i o opštem stanju u Evropi. Veliki protagonisti koji su zajedno sa njim obeležili evropsku scenu prve polovine 16. veka su već bili pokojni: Henri VIII i Fransoa I su bili umrli 1547, Martin Luter 1546, Erazmo Roterdamski 1536, a papa Pavle III 1549.

Iako je uspeo da stvori ogromno carstvo "u kom sunce nikad ne zalazi", nije uspeo u svojoj nameri da objedini ceo hrišćanski svet u jednu državu, niti je uspeo da spreči ustoličenje i jačanje luteranskog učenja.

Godine 1556. Karlo se odrekao svojih titula i podelio ih između svog sina, Filipa i svog brata, Ferdinanda. Filip je postao kralj Španije i Zapadnih Indija, a Ferdinand car Svetog rimskog carstva. Takođe je potpisao dokument kojim odriče prava svih Filipovih naslednika na presto Svetog rimskog carstva i potvrđuje pravo Ferdinandovog sina, Maksimilijana na prestolonasledničku titulu. Testament je sadržao i jednu klauzulu u kojoj je priznao za zakonitog svog vanbračnog sina Huana od Austrije, koji je rođen 1545. kao rezultat Karlove vanbračne veze sa Barbarom Blumerg.

Nakon abdikacije, povukao se u manastir Juste u Ekstremaduri, gde je živeo mirnim životom do 21. septembra 1558. kada je umro. Dvadeset šest godina kasnije, njegovi posmrtni ostaci su prebačeni u Kraljevsku grobnicu manastira San Lorenzo koji se nalazi u okviru palate El Eskorijal u Madridu.

Izvori

Prethodnik: Maksimilijan I.

Rimsko-njemački car car (1516. - 1556.)

Nasljednik: Ferdinand I.

Vanjske veze

Karlo V., car Svetog Rimskog Carstva na Wikimedijinoj ostavi