Харон
Харон[1] 
| |
|---|---|
|
| |
| Откриће | |
| Открио | Џејмс Кристи |
| Датум открића | 22. јуна 1978 |
| Карактеристике орбите | |
| Средњи полупречник орбите | 24.856±0.001[2] km |
| Апоапсис | 19.572,8[3] km |
| Екцентрицитет | 0,000000 ± 0,000070[3] |
| Период револуције | 6,3872304 ± 0,0000011[3] |
| Просечна брзина револуције | 6,38725 дана |
| Нагиб | 0,001° (Äquatorebene)[4] |
| Физичке карактеристике | |
| Средњи полупречник | 1.208,0 ± 3,0 km |
| Површина | 4.560.000 km² |
| Маса | 1.52±0.06×1021[5][6] kg |
| Запремина | 9.027×108 km³ km³ |
| Густина | 1.65±0.06 g/cm³ |
| Гравитација | 0.278 m/s² |
| Магнитуда | 16.8[7][8] |
| Албедо | 0.39 |
Харон или Плутон I[1][9][10][11][12][13] је Плутонов сателит. Открио га је 22. јуна 1978. године астроном Џејмс Кристи који је, посматрајући фотографије Плутона, прво уочио да постоји испупчење на планети, а затим је, анализом фотографија из различитих периода, утврђено да је у питању сателит. Име је предложио управо Џејмс Кристи, по Харону, из грчке митологије, старцу који је у свом чамцу превозио душе мртвих у Хадово царство. Године 1985. ово име је и званично прихваћено од Међународне астрономске уније.
Све до краја 2005. године сматран је јединим Плутоновим сателитом, када телескоп Хабл открива још два мања сателита у Плутоновом систему (С/2005 П1 и С/2005 П2).[14] Претпоставка је да је Харон настао на исти начин на који је настао и Месец – ударом великог тела у Плутон, што је у његову орбиту избацило довољно материјала за формирање сателита.
Црвенкасто-браон капа северног пола Харона састоји се од толина, органских макромолекула који могу бити суштински састојци живота. Ови толини су произведени из метана, азота и сродних гасова који су можда били ослобођени криовулканским ерупцијама на овом месецу,[15][16] или су можда пренети преко 19.000 km (12.000 mi) из атмосфере Плутона на месец у орбити.[17]
Карактеристике
[уреди | уреди извор]Харонов пречник је 1205 km. То је нешто више од половине Плутоновог пречника, што га чини релативно највећим сателитом (у односу на планету) у Сунчевом систему. Овакав однос величина Плутона и Харона неке научнике наводи на идеју да је у питању двојна планета.[18]
Харон се налази 19.640 km од Плутоновог средишта. Његова револуција око Плутона траје 6,38725 дана, што је идентично Плутоновој ротацији, због чега један другом показују увек исту страну. Ротирају ретроградно, супротно смеру револуције око Сунца.[2]
Површина Харона је 4.560.000 km² и прекривена је воденим ледом, за разлику од Плутона који је прекривен азотним ледом. Густина му је 1,71 g/cm3. Унутрашњост Харона се састоји од стена (63%) и леда (37%). Вероватно нема значајнију атмосферу. Центар гравитације Плутона и Харона се налази изван Плутона, ка Харону, што је јединствен случај у Сунчевом систему.
Дана 19. јануара 2006. године НАСА је лансирала летелицу «Атлас 5» која носи сонду «Нови хоризонти». Циљ мисије је посета последњој неистраженој планети Сунчевог система - Плутону и његовом сателиту Харону.
Откриће
[уреди | уреди извор]Харон је открио амерички астроном Џејмс Кристи, користећи телескоп дуг 1,55 m.[19] Своје откриће је објавио преко Међународне астрономске уније, 7. јула 1978.[20] На једној фотографији Плутона појавило се испупчење, накнадна посматрања Плутона утврдила су да је испупчење заправо мање свемирско тело, Харон.[21] Сумње око Хароновог постојања прекинуте су када је Плутон ушао у период од 5 година узајамних помрачења (1985—1990). Ово се дешава само у два интервала у 248 година Плутоновог орбиталног периода. Један од тих интервала се десио убрзо након Хароновог открића.
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Поглед на Харон сонде Нови хоризонти 11. јула 2015. године. -
Плутон и Харон (уметничка визија).
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Jennifer Blue (9. 11. 2009). „Gazetteer of Planetary Nomenclature”. IAU Working Group for Planetary System Nomenclature (WGPSN). Приступљено 24. 2. 2010.
- ^ а б Buie, Marc W.; Grundy, William M.; Young, Eliot F.; Young, Leslie A.; Stern, S. Alan (5. 6. 2006). „Orbits and Photometry of Pluto's Satellites: Charon, S/2005 P1, and S/2005 P2”. The Astronomical Journal. 132 (1): 290—298. Bibcode:2006AJ....132..290B. arXiv:astro-ph/0512491
. doi:10.1086/504422.
- ^ а б в „Planetary Satellite Mean Orbital Parameters — Satellites of Pluto”. Solar System Dynamics. NASA's Jet Propulsion Laboratory. 23. 8. 2013. Приступљено 27. 12. 2017.
- ^ Nimmo, F.; Umurhan, O.; Lisse, C.M.; Bierson, C.J.; Lauer, T.R.; Buie, M.W.; Throop, H.B.; Kammer, J.A.; Roberts, J.H.; McKinnon, W.B.; Zangari, A.M.; Moore, J.M.; Stern, S.A.; Young, L.A.; Weaver, H.A.; Olkin, C.B.; Ennico, K.; and the New Horizons GGI team (1. 5. 2017). „Mean radius and shape of Pluto and Charon from New Horizons images”. Icarus. 287: 12—29. Bibcode:2017Icar..287...12N. S2CID 44935431. arXiv:1603.00821 . doi:10.1016/j.icarus.2016.06.027.
- ^ Stern, S.A.; Bagenal, F.; Ennico, K.; Gladstone, G.R.; Grundy, W.M.; McKinnon, W.B.; Moore, J.M.; Olkin, C.B.; Spencer, J.R. (16. 10. 2015). „The Pluto system: Initial results from its exploration by New Horizons”. Science. 350 (6258): aad1815. Bibcode:2015Sci...350.1815S. PMID 26472913. arXiv:1510.07704 . doi:10.1126/science.aad1815.
- ^ Stern, S.A.; Grundy, W.; McKinnon, W.B.; Weaver, H.A.; Young, L.A. (15. 12. 2017). „The Pluto System After New Horizons”. Annual Review of Astronomy and Astrophysics. 56: 357—392. arXiv:1712.05669 . doi:10.1146/annurev-astro-081817-051935.
- ^ „Classic Satellites of the Solar System”. Observatorio ARVAL. 15. 4. 2007. Архивирано из оригинала 31. 7. 2010. г. Приступљено 19. 10. 2007.
- ^ David Jewitt (јун 2008). „The 1000 km Scale KBOs”. Institute for Astronomy (UH). Приступљено 13. 6. 2008.
- ^ C.T. Russell (2009) New Horizons: Reconnaissance of the Pluto–Charon System and the Kuiper Belt, p. 96
- ^ Kathryn Bosher (2012). Theater outside Athens: Drama in Greek Sicily and South Italy. стр. 100, 104—105.
- ^ Bowman; et al. (1979). Studies in Honor of Gerald E. Wade. стр. 125—126.
- ^ William Herbert (1838). Attila, King of the Huns. стр. 48.
- ^ Tatiana Kontou (2009) Spiritualism and Women's Writing: From the Fin de Siècle to the Neo-Victorian, p. 60 ff
- ^ „Trans-Neptunian objects”.
- ^ Yirka, Bob (7. 9. 2022). „A new explanation for the reddish north pole of Pluto's moon Charon”. Phys.org. Приступљено 9. 9. 2022.
- ^ Menten, s.M.; et al. (9. 8. 2022). „Endogenically sourced volatiles on Charon and other Kuiper belt objects”. Nature Communications. 13 (1): 4457. Bibcode:2022NatCo..13.4457M. PMID 35945207. doi:10.1038/s41467-022-31846-8.
- ^ Bromwich, Jonah Engel; St. Fleur, Nicholas (14. 9. 2016). „Why Pluto's Moon Charon Wears a Red Cap”. The New York Times. Приступљено 14. 9. 2016.
- ^ Sutherland, A.P.; Kratter, K.M. (29. 5. 2019). „Instabilities in Multi-Planet Circumbinary Systems”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 487 (3): 3288—3304. Bibcode:2019MNRAS.487.3288S. S2CID 170078974. arXiv:1905.12638 . doi:10.1093/mnras/stz1503 .
- ^ „Charon Discovery Image”. Solar System Exploration. NASA's Jet Propulsion Laboratory. 16. 12. 2003. Архивирано из оригинала 2. 5. 2013. г. Приступљено 10. 7. 2013.
- ^ „IAUC 3241: 1978 P 1; 1978 (532) 1; 1977n”. Central Bureau for Astronomical Telegrams. 7. 7. 1978. Приступљено 5. 7. 2011.
- ^ Dick, Steven J. (2013). „The Pluto Affair”. Discovery and Classification in Astronomy: Controversy and Consensus. Cambridge University Press. стр. 15—17. ISBN 978-1-107-03361-0.
Литература
[уреди | уреди извор]- Christy, J. W; Harrington, R. S (1978). „The satellite of Pluto”. Astronomical Journal. 83: 1005. Bibcode:1978AJ.....83.1005C. doi:10.1086/112284.
- Person, M. J; Elliot, J. L; Gulbis, A. A. S; Pasachoff, J. M; Babcock, B. A; Souza, S. P; Gangestad, J (2006). „Charon's radius and density from the combined data sets of the 2005 July 11 occultation”. The Astronomical Journal. 132 (4): 1575—1580. Bibcode:2006AJ....132.1575P. arXiv:astro-ph/0602082 . doi:10.1086/507330.
- „Measuring the Size of a Small, Frost World” (Саопштење). European Southern Observatory. 4. 1. 2006. Архивирано из оригинала 18. 1. 2006. г. Приступљено 19. 10. 2007.
- „How Big Is Pluto? New Horizons Settles Decades-Long Debate”. NASA. 2015. Архивирано из оригинала 14. 03. 2020. г. Приступљено 13. 7. 2015.
- „New Horizons Composition Team Uses July 13 Data to Study Pluto's Puzzling Surface”. pluto.jhuapl.edu News center. The Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory. 14. 7. 2015. Приступљено 14. 7. 2015.
- Albert, P.T. (9. 9. 2015). „New Horizons Probes the Mystery of Charon's Red Pole”. NASA. Приступљено 9. 9. 2015.
- Emspak, Jesse (2017-01-25). „Pluto's Moon Charon Had Its Own, Icy Plate Tectonics”. Space.com. Приступљено 2017-01-26.
- „Charon: An ice machine in the ultimate deep freeze”. Gemini Observatory. 2007. Приступљено 2007-07-18.
- Cook, Jason C.; et al. (2007). „Near-Infrared Spectroscopy of Charon: Possible Evidence for Cryovolcanism on Kuiper Belt Objects”. The Astrophysical Journal. 663 (2): 1406—1419. Bibcode:2007ApJ...663.1406C. doi:10.1086/518222 . Архивирано из оригинала 13. 04. 2020. г. Приступљено 27. 05. 2023.
- Buie, M. W.; Grundy, W. M.; Young, E. F.; Young, L. A.; Stern, S. A. (2010). „Pluto and Charon with The Hubble Space Telescope. Ii. Resolving Changes on Pluto's Surface and a Map for Charon”. 139 (3): 1128—1143. Bibcode:2010AJ....139.1128B. CiteSeerX 10.1.1.182.7004 . S2CID 9343680. doi:10.1088/0004-6256/139/3/1128.
- „The New Horizons team refers to a dark patch on Pluto's moon as 'Mordor'; it may be a massive impact feature”. The Week. 15. 7. 2015. Приступљено 15. 7. 2015.
- „New Horizons Photos Show Pluto's Ice Mountains and Charon's Huge Crater”. NBC News. 15. 7. 2015. Приступљено 15. 7. 2015.
- Corum, Jonathan (15. 7. 2015). „New Horizons Reveals Ice Mountains on Pluto”. New York Times. Приступљено 15. 7. 2015.
- Dunn, Marcia (16. 7. 2015). „'Blowing my mind': Peaks on Pluto, canyons on Charon”. PhysOrg.
- Howett, Carley (11. 9. 2015). „New Horizons probes the mystery of Charon's red pole”. Приступљено 16. 9. 2015.
- Keeter, Bill (14. 9. 2016). „Pluto 'paints' its largest moon Charon red”. PhysOrg. Приступљено 17. 9. 2016.
- Robbins, Stuart J.; Beyer, Ross A.; Spencer, John R.; Grundy, William M.; White, Oliver L.; Singer, Kelsi N.; Moore, Jeffrey M.; Dalle Ore, Cristina M.; McKinnon, William B.; Lisse, Carey M.; Runyon, Kirby; Beddingfield, Chloe B.; Schenk, Paul; Umurhan, Orkan M.; Cruikshank, Dale P.; Lauer, Tod R.; Bray, Veronica J.; Binzel, Richard P.; Buie, Marc W.; Buratti, Bonnie J.; Cheng, Andrew F.; Linscott, Ivan R.; Reuter, Dennis C.; Showalter, Mark R.; Young, Leslie A.; Olkin, Catherine B.; Ennico, Kimberly S.; Weaver, Harold A.; Stern, S. Alan (јануар 2019). „Geologic Landforms and Chronostratigraphic History of Charon as Revealed by a Hemispheric Geologic Map”. Journal of Geophysical Research: Planets. 124 (1): 155—174. Bibcode:2019JGRE..124..155R. doi:10.1029/2018JE005684 .
- Stern, S. A.; Bagenal, F.; Ennico, K.; Gladstone, G. R.; Grundy, W. M.; McKinnon, W. B.; Moore, J. M.; Olkin, C. B.; Spencer, J. R.; Weaver, H. A.; et al. (15. 10. 2015). „The Pluto system: Initial results from its exploration by New Horizons”. Science. 350 (6258): aad1815. Bibcode:2015Sci...350.1815S. PMID 26472913. S2CID 1220226. arXiv:1510.07704 . doi:10.1126/science.aad1815.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Person, M. J.; Elliot, J. L.; Gulbis, A. A. S.; Pasachoff, J. M.; Babcock, B. A.; Souza, S. P.; Gangestad, J. (2006). „Charon's Radius and Density from the Combined Data Sets of the 2005 July 11 Occultation”. The Astronomical Journal. 132 (4): 1575—1580. Bibcode:2006AJ....132.1575P. S2CID 6169239. arXiv:astro-ph/0602082 . doi:10.1086/507330.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Charon Profile at NASA's Solar System Exploration site
- Christy, J. W. & Harrington, R. S. (1978). „The satellite of Pluto”. The Astronomical Journal. 83.
- Phases of Charon as seen from Pluto, Lowell Observatory
- Buie, Surface of Charon and Pluto
- Hubble reveals new map of Pluto, BBC News
- IAU Circular No. 3241 describing the discovery
- Measuring the Size of a Small, Frost World (ESO press release)
- Cryovolcanism on Charon and other Kuiper Belt Objects
- New Horizons Camera Spots Pluto’s Largest Moon - July 10, 2013
- 40th anniversary NASA video Архивирано на сајту Wayback Machine (11. мај 2022) describing the discovery and naming of Charon (22 June 2018)
- NASA CGI video of Charon flyover (14 July 2017)
- CGI video simulation of rotating Charon by Seán Doran (see album for more)
- Google Charon 3D, interactive map of the moon
- „2016 Lunar & Planetary Science Conference by National Institute of Aerospace”. Архивирано из оригинала 23. 06. 2018. г. Приступљено 11. 05. 2019.
| Географија |
|  | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Природни сателити |
| |||||||||||
| Астрономија |
| |||||||||||
| Истраживање |
| |||||||||||
| Повезано | ||||||||||||
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
