Društvo srpske slovesnosti
 | Ovom članku ili jednom njegovom dijelu nedostaju izvori. Molimo vas da pomognete Wikipediji i dodate odgovarajuće izvore u članak. |
Društvo srpske slovesnosti (DSS, izvorno: Дружтво Србске Словесности) osnovano je 7/19. novembra 1841. Njegovo osnivanje je svojim pečatom i potpisom potvrdio knez Mihailo Obrenović.[1] Njegovi osnivači bili su Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić.
Osnivači su bili Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić. Prvi članovi, osim njih su bili Dimitrije Isailović, Stefan Marković, Jovan Stejić, Dimitrije P. Tiril, Sima Milutinović Sarajlija i Isidor Stojanović. Zadatak društva bio je širenje nauka na srpskom jeziku i usavršavanje srpskog narodnog jezika. Predsednik Društva po položaju bio je ministar prosvete.
Odmah u početku Društvo je pokušalo da reši tada još nerešeno pitanje pravopisa i usvojilo je azbuku od 35 slova. Rad je bio prekinut avgusta 1842, zbog nereda u zemlji, i nastavljen je tek avgusta 1844. godine. Od tada je Društvo radilo na „Jezikoslovnom rečniku” i školskim udžbenicima, ali je ubrzo obustavilo rad na rečniku, naročito zbog protesta Vuka Karadžića. Posle toga Društvo je radilo na prikupljavanju istorijskih podataka i članaka, pregledalo je razne radove svojih članova, davalo je članovima na izradu školske knjige.
U „Novinama Srbskim” 1846. objavljen je program rada Društva i njegovog glasila. Časopis Glasnik Društva srpske slovesnosti počeo je da se izdaje od 1847. U okviru Glasnika predviđen je prostor za: povesnicu i starine srpske, zemljopisanije, državopisanije (statistika) i prirodopisanje srpsko i radove iz oblasti drugih nauka. Od drugog broja Glasnik je redovno objavljivao izvore, a od petog (1855) je počeo da prati domaće i kasnije strabe publikacije. Za vreme svog postojanja, u periodu 1847—1863 Društvo je objavilo 17 brojeva glasnika.[2]
Društvo srpske slovesnosti je izdalo nekoliko popularnih knjiga i sarađivalo u skidanju zabrane Vukovog pravopisa. Mada se već 1848. godine tražilo napuštanje pravopisa nametnutog odredbom iz 1832, i redakcija glasila se držala starog, Društvo nije učinilo mnoga na unapređenju jezika. Prve tekstove pisane Vukovim jezikom i pravopisom počeo je da objavljuje Đura Daničić.[2]
Najznačajniji radovi objavljeni u Glasniku su „Srpski istorijski spomenici Mletačkog arhiva”, koje je priređivao Janko Šafarik u periodu 1859—1862,[3] kao i hrisovulja cara Stefana Dušana manastiru Svetog arhangela kod Prizrena objavljena 1862.[4][2]
Pored toga Društvo je pokušavalo nekoliko puta da uradi i nekoliko krupnijih poslova (osnivanje Narodne biblioteke i muzeja, opštinskih čitaonica po celoj zemlji, izdanie Enciklopedije nauka), ali nije uspevalo zbog slabe aktivnosti svojih članova i malog broja obrazovanih ljudi u Srbiji tada.
Istaknuti inostrani članovi bili su: Franc Miklošič, Vatroslav Jagić, Franjo Rački, Josip Juraj Štrosmajer, Viktor Igo, Artur Evans, František Palacki, Leopold fon Ranke, Janko Šafarik i drugi.
Liberali su pokušali da iskoriste Društvo srpske slovesnosti za svoj teorijski liberalizam.[5] Društvo je 26. januara 1864. godine imalo svoj godišnji skup na kome su za nove članove Društva predlagali Garibaldija i Hercenovoga sina.[6] Ministar prosvete Kosta Cukić se energično suprotsavljao tom predlogu i nastala je velika gužva, pa je sednica bila prekinuta.
Društvo srpske slovesnosti je sledećega dana 27. januara 1864 ukinuo knez Mihailo.
Kada se sa distance od 160 godine osmotre istorijski uslovi u kojima je ono nastalo, razvijalo se i radilo, vidi se da je dalo veliki doprinos deprovincijalizaciji i evropeizaciji naše nauke. Društvo je učinilo prve korake u našem naučnom povezivanju s poznatim naučnicima i naučnim središtima Evrope i, ispunjavajući svoje naučne, kulturno-istorijske i nacionalne zadatke, za sobom je ostavilo neizbrisive tragove.
29. jula 1864. godine obnovljeno je pod imenom Srpsko učeno društvo.
- ↑ SANU 1841
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Aleksandra Fostikov 1999: str. 201
- ↑ Janko Šafarik 1859: str. 318
- ↑ Janko Šafarik 1862: str. 262
- ↑ Slobodan Jovanović 1933: str. 226
- ↑ Slobodan Jovanović 1933: str. 227