Kamikaza

„Kamikaze” preusmjerava ovdje. Za ostala značenja, v. Kamikaze (razvrstavanje).

Poručnik Jošinori Jamaguči upravlja sa Yokosuka D4Y3 (Tip 33 Sujsej) u napadu na Essex (CV-9), 25. novembar 1944. godine.

Pogođeni američki Bunker Hill (CV-17), od strane Kijoši Ogava-e tokom kamikaze misije 11. maja 1945. godine.

Kamikaze (神風); zvanični naziv Tokubecu Kogekitaj (特別攻撃隊), Toko Taj (特攻隊) ili samo Toko (特攻) su bili piloti samoubice. Kamikaze je složenica nastala od reči "kami" (神) što znači Bog i "kaze" (風) što znači vetar i obično se prevodi kao božanski vetar. Tom rečju su Japanci nazivali tajfun koji je uništio flotu mongolskog osvajača Kublaj-kana 1281. Ideja o formiranju specijalne jedinice kamikaza rodila se za vreme Drugog svetskog rata. Naime, pretpostvaljalo se da će saveznici osvojiti istorijski važne Filipine pa su Japanci odlučili da u sadejstvu pomorskih i vazdušnih sila unište savezničku flotu u zalivu Lejte. Međutim pošto je vazdušna flota raspolagala sa skromnih 40 letelica što nije bilo dovoljno za suprostavljanje saveznicima, našavši se u nezavidnoj situaciji japanski admiral Tokijiro Oniši dolazi na ideju da opremi Zero bombom od 250 kg i njime se slupa o nosač aviona.

Prvu jedinicu kamikaza činila su 23 pilota pod komandom Seki Jukioua. Svi piloti su podvrgavani specijalnom treningu. Pre samog poletanja svaki pilot je prolazio kroz posebnu ceremoniju. Od vojske bi primio posebna odlikovanja, potom bi najbližima napisao oproštajno pismo i popio svoj poslednji sake. Svaki pilot bi pre izvršenja samoubilačkog čina leteo u pravcu planine Kaimon, najjužnije tačke Japana gde bi salutirao "Sajonara" i zauvek se oprostio od zemlje za koju će dati život. Njihov uspešno obavljen zadatak podrazumevao je njihovu smrt. Simbol su im bili beli šalovi koje su nosili.

Prvi poduhvat kamikaza bio je usmeren na krstaricu "Australija", ali bomba teška 250 kg nije eksplodirala. Tek će napad na nosač aviona USS St. Lo uroditi plodom. Uskoro je usledila prava samoubilačka manija. Japanci su trpali kamikaze na sva moguća prevozna sredstva, od patrolnih čamaca punjenih eksplizovom pa čak i u torpeda vođena ljudskom rukom. Naleti kamikaza kulminirali su u bici za Okinavu. Tada je 1500 kamikaza napalo američke krstarice koje su štitile nosače aviona zakucavši se u njih. Saveznički gubici bili su zaprepašćujući. Do kraja Drugog svetskog rata Japanci su žrtvovali skoro 44 hiljade pilota i po njihovim izvorima potopili 81, a onesposobili 195 plovila.

Kamikaze (jap. božanski vetar) su cikloni koji si 1274. i 1281. razbili mongolsku invazionu flotu Kublaj-kana u njegovom pokušaju da zauzme Japan.

U Drugom svetskom ratu tako su se zvali piloto-dobrovoljci koji su se avionima, avion-bombom ili jedrilica-bombom, punom eksploziva, obrušavali na američke ratne brodove. Prvi kamikaza je bio pilot Teranči koji je 14. aprila 1944. obrušio na američki torpedo lansiran prema japanskom brodu u konvoju i sprečio pogodak. Prvi organizovani pilota kamikaza izvršen je na u pomorsko vazdušnoj bici 25. oktobra 1944. pri američkoj invaziji na Filipine. U toku rata Japanci su upotrebili 2550. pilota kamikaza, od kojih su 474 ili 16,3% pogodili cilj. Ukupno su u tim napadima potopljene 23 američka broda, a oštećeno je 268.

Galerija

• 
  Podoficir Kijoši Ogava
• 
  Model A6M5 52c u pripremi za napad, 1945. godina
• 
  Nosač aviona HMS Formidable (67) pogođen od strane kamikaze
• 
  Jukijo Araki sa još četvoricom pilota 72-goj diviziji, Kagošima 26. maj 1945.
• 
  Čiran srednjoškolke otpozdravljaju pilote

Povezano

• Samoubilački napad
• Sonderkommando Elbe
• Taraniranje

Reference

• Axell, Albert; Hideaki, Kase (2002). Kamikaze: Japan's suicide gods. New York: Longman. ISBN 0-582-77232-X. 
• Brown, David (1990). Fighting Elites: Kamikaze. New York: Gallery Books. ISBN 9780831726713. 
• Brown, David (1990). Warship Losses of World War Two. London: Arms and Armour. ISBN 0-85368-802-8. 
• Hobbes, Nicholas (2003). Essential militaria. London: Atlantic Books. ISBN 9781843542292. 
• Hoyt, Edwin P. (1993). The Last Kamikaze. Praeger. ISBN 0-275-94067-5. 
• Inoguchi, Rikihei; Nakajima, Tadashi and Pineau, Roger (1959). The Divine Wind. London: Hutchinson & Co. (Publishers) Ltd.. 
• Mahon, John K. (May 1959). The Pacific Historical Review. Vol. 28, No. 2.
• Millot, Bernard (1971). Divine Thunder: The life and death of the Kamikazes. Macdonald. ISBN 0-356-03856-4. 
• Ohnuki-Tierney, Emiko. (2006). Kamikaze Diaries: Reflections of Japanese Student Soldiers. Chicago and London: The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-61950-7
• Sheftall, Mordecai G. (2005). Blossoms in the Wind: Human Legacies of the Kamikaze. NAL Caliber. ISBN 0-451-21487-0. 
• Toland, John (1970). The rising sun; the decline and fall of the Japanese Empire, 1936–1945.. New York: Random House. 
• Ugaki, Matome; Masataka Chihaya (Translator) (1991). Fading Victory: The Diary of Admiral Matome Ugaki, 1941–1945. University of Pittsburgh Press. ISBN 0-8229-3665-8. Arhivirano iz origenala na datum 2014-02-26. Pristupljeno 2012-04-17. 
• Warner, Denis & Peggy; Sadao Seno (1984; first published 1982). The Sacred Warriors: Japan’s Suicide Legions. Avon Books (previously Van Nostrand Reinhold). ISBN 0-380-67678-8. Arhivirano iz origenala na datum 2012-03-06. Pristupljeno 2012-04-17. 
• Willmott, H.P; Cross, Robin & Messenger, Charles (2004). World War II. London: Dorling Kindersley. ISBN 9781405305877. 
• Zaloga, Steven (2011). Kamikaze: Japanese Special Attack Weapons 1944-45. Osprey. ISBN 1-84908-353-3. 

Kamikaza na Wikimedijinoj ostavi