Stevan Sinđelić
Stevan Sinđelić (*1770—†19. maj 1809) bio je srpski vojskovođa u Prvom srpskom ustanku. Poginuo je u boju na Čegru, digavši u vazduh šanac pun Turaka.
Stevan Sinđelić je rođen 1770. godine u selu Vojsci, u Okrugu moravskom. Njegov otac, ugledni zanatlija Radovan Rakić je umro vrlo mlad, pa se Stevanova majka, Sinđelija, preudala. Zato su ga ljudi po majci Sinđeliji prozvali Sinđelić. Pre ustanka služio je kod čuvenog resavskog kneza Petra, koga su dahije pred početak ustanka posekle. Još pre nego što će podići ustanak, Karađorđe je prelazio preko Velike Morave i sastajao se sa Sinđelićem i dogovarao se o početku ustanka, pa je Sinđelić počeo da prikuplja narod resavskog kraja za ustanak. Čim je objavljen ustanak u Orašcu, Karađorđe je o tome obavestio Stevana Sinđelića.
Stevan Sinđelić je odmah pobunio celu Resavu. Turci, koji su bili u Ćupriji, čim su čuli za ustanak Srba kreću protiv ustanika. Stevan Sinđelić je to na vreme saznao, pa ih je spremno dočekao na Jasenjaru, između Svilajnca i Ćuprije i potukao do nogu. To je bilo njegovo prvo bojevanje i prvi ratni uspeh.
Posle toga, Sinđelić je učestvovao u boju na Ivankovcu sa Milenkom Stojkovićem i Petrom Dobrnjcem, gde su svi skupa pobedili Hafis-pašu, kad im je Karađorđe došao u pomoć. U boju na Ivankovcu, Stevan Sinđelić se pokazao kao dobar i sposoban vojskovođa, pa ga je Karađorđe postavio za vojvodu resavskog.
Nakon boja na Ivankovcu, Stevan Sinđelić je sa Dobrnjcem ratovao po moravskoj dolini i osvojio: Ćupriju, Paraćin i Ražanj, do Deligrada. Tu su iskopali i utvrdili velike i jake šančeve u kojima su dočekali niškog Ibrahim-pašu sa mnogobrojnom vojskom, u isto vreme kada je bio boj na Mišaru (1806 godine)
Posle 1807. i kratkog predaha, došla je za srpske ustanike sudbonosna 1809 godina. Kod Kamenice, sela nadomak Niša[nedostaje referenca], Srbi su imali 6 šančeva. U prvom šancu (na brdu Čegar) bio je vojvoda Stevan Sinđelić sa svojih 3.000 Resavaca. Kad su Turci saznali da su se dve vojvode, Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac povukle s vojskom, i da su usled toga Srbi oslabili, krenuli su jakom vojskom na srpske položaje na Čegru.
Boj je počeo u jutarnjim časovima 19. maja 1809. (31. maja po novom kalendaru). Turci su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi junaci odbili. Naposletku, preko onih koji su izginuli i ispunili rovove oko šanca, Turci su na juriš ušli u šanac. Sada je tek nastao pravi okršaj. Borba puškama, pretvorila se borbom kundacima, noževima, hvatanje za gušu i za kosu. Turcima su stalno dolazile nove snage, a Sinđelić je ostao sam.
Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj.
Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 Turaka i 4.000 Srba. Posle ove pogibije niški paša je naredio Srbima da sve srpske glave odseku i odnesu u Niš. Ćurčije su odrali glave, predali paši, a ovaj naredi da se sazida Ćele Kula. I dan danas ovaj spomenik palim Čegarskim braniocima se nalazi u Nišu i pretvoren je u spomen obeležje.
Spomenik vojvodi Stevanu Sinđeliću se nalazi u Svilajncu, a bista vojvode Sinđelića nalazi se u kompleksu spomen-park obeležja Čegar, kod Niša.
Podvig, sličan podvigu Stevana Sinđelića, izveo je major Milan Tepić septembra 1991 u Bjelovaru.
