Vavilonska biblioteka

Vavilonska biblioteka/Babilonska knjižnica (španski: La biblioteca de Babel) je kratka priča argentinskog pisca i bibliotekara Jorhe Luisa Borhesa (1899-1986), u kojoj je zamišljen univerzum u obliku ogromne biblioteke koja sadrži sve moguće knjige, određene veličine i formata.

Priča se prvi put pojavila na španskom jeziku u Borhesovoj zbirci priča iz 1941., El Jardín de senderos que se bifurcan ("Vrt rašljastih staza"). Ta čitava knjiga je kasnije uključena u često izdavane Ficciones (1944.).

Zaplet

Borhesov narator opisuje kako se njegov univerzum sastoji od beskrajnog prostranstva šestougaonih soba (heksagona), spojenih hodnicima i stepeništima; svaka sadrži osnovne potrebe za ljudski opstanak i — četiri zida sa policama za knjige. Mada je poredak i sadržaj velike većine knjiga nasumičan i naizgled potpuno besmislen, tamošnji stanovnici veruju da knjige poseduju sve moguće redoslede nekolicine osnovnih znakova (slova, prazna mesta i interpunkcijske znakove). Mada je većina knjiga u ovom univerzumu gomila besmisleno raspoređenih slova, biblioteka takođe mora sadržati, negde, svaku smislenu knjigu ikad napisanu, ili koja bi tek mogla biti napisana i sve moguće njihove permutacije ili blago pogrešne (s nekoliko "štamparskih grešaka") verzije svake od tih knjiga. Narator primećuje da biblioteka mora sadržavati sve korisne informacije, uključujući predviđanja budućnosti, biografije bilo koje osobe i prevode svih knjiga na sve jezike, ukratko, sve moguće knjige o svim mogućim temama, sa svim mogućim stepenima istinitosti i smislenosti. Čak i ako bi nekoliko miliona knjiga bilo uništeno, svaka od njih bi imala "nekoliko stotina hiljada" (zapravo na milione, v. dole) varijanti sa samo jednim drugačijim znakom. Takođe bi za mnoge tekstove mogao biti smišljen neki jezik, s kojim bi oni bili čitljivi, s nekim od ogromnog broja različitih kontekstâ.

Uprkos — zapravo, baš zbog — ovog zakrčenja informacijama, sve knjige su totalno beskorisne čitaocu, što bibliotekare ostavlja u stanju samoubilačkog očaja. Ipak, Borhes spekuliše postojanjem "Grimiznog heksagona", u kome stoji knjiga koja sadrži registar svih drugih knjiga; bibliotekar koji je čita nalik je Bogu.

Teme

Ovom pričom se ponavlja tema Borhesovog eseja iz 1939. "Totalna biblioteka" (La biblioteca total), u kojoj se opet priznaje raniji razvoj ove teme kod Kurda Lasvica u njegovoj priči iz 1901. "Univerzalna biblioteka" (Die Universalbibliotek):

Neki primeri, koje Aristotel pripisuje Demokritu i Leukipu jasno je anticipiraju, ali njen okasneli pronalazač je Gustav Theodor Fechner a njen prvi eksponent, Kurd Lasswitz. [...] U svojoj knjizi Trka sa kornjačom (Berlin, 1919.), dr. Theodor Wolff sugeriše da je to derivacija iz, ili parodija na, misleće mašine Ramona Lula. [...] Elementi njegove igre su univerzalni ortografski simboli, a ne reči jezika [...] Lasswitz zamišlja 25 simbola (22 slova, razmaknicu [prazno mesto], tačku i zarez) čije rekombinacije i ponavljanja obuhvataju sve što je moguće izraziti na svim jezicima. Totalitet takvih varijacija bi formirao Totalnu biblioteku astronomske veličine. Lasswitz traži od čovečanstva da izgradi inhumanu biblioteku, koju bi organizovao slučaj i koja bi eliminisala inteligenciju. (Wolffova Trka sa kornjačom izlaže takvo izvršenje i dimenzije tog nemogućeg poduhvata.)

Mnoge Borhesovske teme se javljaju u ovoj priči — beskonačnost, stvarnost, kabalističko rezonovanje i lavirinti. Koncept biblioteke se često poredi sa Borelovom teoremom majmuna-daktilografa. U samoj priči Vavilonska biblioteka se ne pominju majmuni i pisaće mašine; Borhes je pomenuo tu analogiju u pomenutom eseju Totalna biblioteka: "pola tuceta majmuna sa pisaćim mašinama bi, za nekoliko večnosti, proizvelo sve knjige iz Britanskog muzeja". U priči, najbliži ekvivalent ovome je u retku: "Jedna bogohulna sekta je predložila [...] da bi svi ljudi trebali žonglirati slovima i simbolima dok ne izgrade, improbabilnim darom slučaja, ove kanonske knjige".

Borhes će sličnu ideju istraživati njegovom kasnijom pričom "Peščana knjiga"; u toj priči postoji beskrajna knjiga (ili knjiga sa neograničenim brojem stranica) umesto beskrajne biblioteke. Pored toga, Peščana knjiga je napisana nepoznatim alfabetom a njen sadržaj nije očigledno nasumičan.

Koncept biblioteke je takođe otvoreno analogan viđenju svemira kao sfere, čiji je centar svuda a obim nigde. Matematičar i filozof Blaise Pascal je upotrebio ovu metaforu, a u ranijem eseju Borhes je primetio da Paskalov rukopis ovu sferu naziva effroyable, ili "zastrašujuća".

U svakom slučaju je jasno: biblioteka koja sadrži sve moguće knjige, nasumično poređane, ekvivalentna je (kao izvor informacija) biblioteci bez ijedne knjige.

Uticaj na kasnije pisce

• U "Vavilonskoj mreži" (The Net of Babel), objavljenoj u Interzone magazinu 1995., David Langford zamišlja Biblioteku kompjuterizovanu radi lakšeg pristupa. Ovo pomaže bibliotekarima u traganju za konkretnim tekstom, istovremno naglašavajući uzaludnost takvih potraga, jer one mogu pronaći bilo šta, ali ništa smisleno. U nastavku se ide dalje s mnogim Borhesovim temama, naglašavajući istovremeno razliku između podataka (data) i informacije (information), takođe i satirizujući Internet.
• Knjiga "Darvinova opasna ideja" (Darwin's Dangerous Idea) Daniel Dennetta iz 1995., uključuje razradu koncepta Biblioteke radi ilustracije matematike genetske varijacije.
• Theory of Nothing ("Teorija ničega") Russell K. Standisha koristi koncept Vavilonske biblioteke da ilustruje kako bi ultimativni ansambl, koji sadrži sve moguće opise, u krajnjem zbiru sadržao nula informacija i time bio najjednostavnije moguće objašnjenje za postojanje svemira. Ova teorija tako implicira realnost svih univerzuma.
• U postmodernom romanu Ime ruže Umberta Eka se javlja lavirintska biblioteka, kojom upravlja monah po imenu "Horhe od Burgosa".

Vrednost misaonog eksperimenta

Biblioteka sadrži oko $25^{1,312,000}\approx 1.956\times 10^{1,834,097}$ knjiga. Samo jedan "autentičan" primerak, zajedno sa svim varijantama koje sadrže samo nekoliko štamparskih grešaka, zauzeo bi toliko prostora da bi se mogao ispuniti poznati svemir.

• Autentični primerak: $1$
• Varijanti sa jednom greškom: $24\times 1.312.000$ = 31.488.000
• Varijanti sa tačno dve greške: $24^{2}{\tbinom {1.312.000}{2}}$ = 495.746.694.144.000
• Varijanti sa tačno tri greške: $24^{3}{\tbinom {1.312.000}{3}}$ = 5.203.349.369.788.317.696.000
• Varijanti sa tačno četiri greške: $24^{4}{\tbinom {1.312.000}{4}}$ = 40.960.672.578.684.980.713.193.472.000

Najveće biblioteke sadrže nekoliko desetina miliona jedinica (knjiga, časopisa itd).

U svojoj knjizi "Van kontrole", Kevin Kelly posvećuje poglavlje konceptu koji je Borhes predstavio. Između ostalog, on predlaže da su bibliotekari bili u velikoj zabludi u vezi prirode nekih "besmislenih" knjiga. Neke od njih su svakako kopije drugih knjiga, neke su ispisane supstitucionom šifrom, druge fonetski, neke izmišljenim jezicima itd. Keli ukazuje na pretpostavku da je svaka knjiga u biblioteci čitljiva, ako bi je se dešifrovalo kako treba. Ovo nalikuje filozofskoj ideji Imanuela Kanta da definisanjem pravila svemira, mi stvaramo pravila svemira. Pošto su bibliotekari pretpostavljali da su besmislene knjige upravo to, oni su možda odbacili više primeraka Uputstava prema grimiznom heksagonu s mesta na kojem stojite, samo zato što su bili ispisani šifrom. Pored toga, pošto su, po definiciji, tu sve moguće knjige, takođe ima i knjiga laži i netačnosti. Na svaki primerak kodeksa biblioteke, postojaće mnogo primeraka lažnih kodeksa, u kojima će se tvrditi da su neke lažne knjige istinite i neke istinite knjige lažne. Ukratko, svaka prostorija u biblioteci može biti Grimizni heksagon.

Keli zatim kreće na mentalno putovanje Bibliotekom, shvatajući da knjiga naslovljena sa "Kevin Keli Van Kontrole" leži skrivena negde u njoj. Taj primerak knjige bi bio bolji od onog koji on trenutno piše. Zatim dolazi do obrta, kada on shvati da bi više vremena proveo tražeći takvu knjigu, nego da je sam napiše. Vraća se filozofskom ispitivanju biblioteke primećujući da među besmislicama biblioteke postoje i dela iznad ljudske sposobnosti pisanja, jednostavno na osnovu definicije da se u njoj nalaze sve moguće knjige, pa i takva dela. Biblioteka ne može biti oštećena uništenjem ijedne od njenih knjiga, jer mada je svaka knjiga jedinstvena, postoji mnogo knjiga koje se razlikuju za samo jedno slovo. Biblioteka je iskušenje, jer nudi takve dragulje prosvetljenja i onda ih zatrpava u obmani. Zaključuje rekavši da se svaki tekst, uključujući njegov, može razmatrati kao da je izvučen iz Biblioteke autorovim činom definisanja potrage slovo po slovo, dok se ne stigne do teksta koji je dovoljno blizu onom koji je nameravao da napiše. Teoretski, tekst je već postojao, ali ga je trebalo pronaći činom autorove mašte.

Quine-ov Reductio

W.V.O. Quine je u jednom kratkom eseju primetio zanimljivu činjenicu da je Vavilonska biblioteka konačna (tj. teoretski ćemo u jednom trenutku istorije doći do tačke u kojoj je sve napisano) i da se Biblioteka može u celini izgraditi tako što ćemo prosto staviti tačku na jedno parče papira i crtu na drugo. Ovi papiri bi se onda mogli nasumično izmenjivati, čime bi nastao tekst u binarnom kodu; koji bi mogao čitati onaj ko pomera papire napred-nazad. Ovo pokazuje da bi se Biblioteka zapravo mogla staviti pod kontrolu i da je svako sa papirom i olovkom može stvoriti u par sekundi.

Vanjske veze

• Tekst na španskom jeziku "La biblioteca de Babel".
• Na engleskom "Library of Babel" Arhivirano 2013-10-30 na Wayback Machine-u.

(na engleskom:)

• Hamete.org's digital access to the Library of Babel Arhivirano 2009-02-14 na Wayback Machine-u – a Library of Babel simulation
• How Big is the Library of Babel? Arhivirano 2009-04-10 na Wayback Machine-u

Related Links and Commentary

• Metafiction: Marginalia in the Library of Babel Arhivirano 2008-09-08 na Wayback Machine-u

Other such simulations also exist

• mp3 audio version