DDT
| |
| |
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
1,1,1-трихлоро-2,2-ди(4-хлорофенил)етан
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChEBI | |
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.000.023 |
| KEGG[1] | |
| UNII | |
| |
| |
| Својства | |
| C 14H 9Cl 5 | |
| Моларна маса | 354,49 g/mol |
| Густина | 0,99 g/cm³[4] |
| Тачка топљења | 108,5 °C |
| Тачка кључања | 260 °C (разлаже се) |
| Опасности | |
| Главне опасности | T, N |
ЕУ класификација (DSD)
|
 T  N
|
| R-ознаке | R25 R40 R48/25 R50/53 |
| S-ознаке | (S1/2) S22 S36/37 S45 S60 S61 |
| Смртоносна доза или концентрација (LD, LC): | |
LD50 (средња доза)
|
113 mg/kg (пацов) |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
DDT или дидити (дихлор-дифенил-трихлоретан) назив је за познати и често коришћени инсектицид.
DDT је органско једињење које спада у класу угљоводоника алкана. Долази у облику безбојних кристала или белог праха; без мириса је или је слабог непродорног мириса. Тачка топљења је 108,5 до 109,0 °C; при даљем загревању се распада. Не раствара се у води. Раствара се у ацетону, етру, бензолу и керозину. На инсекте делује као контактни отров. Поседује високу биоакумулативну способност и таложи се у мишићима и костима.[5]
Добијање
[уреди | уреди извор]DDT је откривен 1874. од стране Отмара Зајдлера, али његове хемијске особине је открио тек 1939. године Пол Херман Милер.[6] DDT се добија реакцијом између хлорбензена (C6H5Cl) и трихлороетанола (C2H2Cl3OH).
- 2 C6H5Cl + C2H2Cl3OH → C14H9Cl5 + H2O.
Примена
[уреди | уреди извор]DDT је најпознатији инсектицид из групе хлорисаних угљоводоника. Имао је веома велику примену за време Другог светског рата[7] у борби против болести које преносе комарци (нпр. маларија). Захваљујући DDT-ју, маларија је у потпуности искорењена у Северној Америци и Европи. Поред овога, имао је примену и у уништаваљу штеточина у пољопривредној производњи.
Штетно дејство
[уреди | уреди извор]Кад је откривена његова штетност, употреба DDT-ја је забрањена, прво у САД-у, a затим у осталом делу света. Већ 1970-их употреба DDT-ја је забрањена у целом свету.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Toxicological Profile: for DDT, DDE, and DDE. Agency for Toxic Substances and Disease Registry, September 2002.
- ^ „DDT: The fallen angel” (PDF). web.archive.org. 3. 9. 2006. Архивирано из оригинала 03. 09. 2006. г. Приступљено 19. 1. 2021.
- ^ NobelPrize.org: The Nobel Prize in Physiology of Medicine 1948 Accessed July 26, 2007.
- ^ Environmental Health Criteria 9: DDT and its derivatives, World Health Organization, 1979.
