Monoklonalno antitelo
Monoklonalna antitela (mAb ili moAb) su monospecifična antitela koja su međusobno identična, jer su napravljena iz identičnih imunskih ćelija koje su klonovi jedne ćelije roditelja. To je u kontrastu sa poliklonalnim antitelima, koja se formiraju iz nekoliko različitih imunskih ćelija. Monoklonalna antitela imaju monovalentni afinitet, u smislu da se vezuju za isti epitop.[1]
Za skoro svaku supstancu je moguće proizvesti monoklonalna antitela koja se specifično vezuju za nju. Ona se zatim mogu koristiti za detekciju ili prečišćavanje te supstance. Monoklonalna antitela su postala važno oruđe u biohemiji, molekularnoj biologiji i medicimi. Kad se korite kao lekovi, njihova imena se završavaju sa sufiksom -mab.
Ideju „magičnog metka“ je prvi predložio Paul Erlih, koji je početkom 20. veka postulirao da ako bi se moglo napraviti jedinjenje koje se selektivno vezuje za organizam koji uzrokuje bolest, onda bi se toksin za taj organizam mogao isporučiti zajedno sa agensom selektivnosti. On i Ilja Iljič Mečnikov su dobili Nobelovu nagradu za fiziologiju i medicinu 1908. za taj rad, koji je doveo do razvoja efektivnog tretmana za sifilis do 1910.
Tokom 1970-tih, B-ćelijski kancer multipla mijeloma je bio poznat, kao i da sve kancerozne B-ćelije proizvode jedan tip antitela (paraprotein). To je korišćeno za izučavanje strukture antitela, ali još uvek nije bilo moguće da se proizvedu indetična antitela koja su specifična za dati antigen.
Produkcija monoklonalnih antitela koristeći hibridne ćelija čoveka i miša je opisana 1973,[2][3] i dalje razvijena tokom narednih godina.[4] Ključna ideja je bila da se spoje linije mijeloma ćelija koje su izgubile sposobnost da izlučuju antitela sa zdravim B-ćelijama koje proizvode antitela. Uspešnom izolacijom stopljenih ćelija je formirano veoma korisno oruđe za dalje istraživanje antitela.[5]
Greg Vinter i njegov tim su 1988. razvili tehniku za humanizaciju monoklonalnih antitela,[6] čime su uklonjene neželjene reacije koje su mnoga antitela uzrokovala kod dela pacijenata.
- ↑ Thomas J. Kindt, Richard A. Goldsby, Barbara Anne Osborne, Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 izd.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1-4292-0211-4.
- ↑ Schwaber, J.; Cohen, E. P. (1973). „Human x mouse somatic cell hybrid clone secreting immunoglobulins of both parental types”. Nature 244 (5416): 444–447. Bibcode 1973Natur.244..444S. DOI:10.1038/244444a0. PMID 4200460.
- ↑ Cambrosio, A.; Keating, P. (1992). „Between fact and technique: the beginnings of hybridoma technology”. Journal of the History of Biology 25 (2): 175–230. DOI:10.1007/BF00162840. PMID 11623041.
- ↑ Köhler, G.; Milstein, C. (1975). „Continuous cultures of fused cells secreting antibody of predefined specificity”. Nature 256 (5517): 495–497. Bibcode 1975Natur.256..495K. DOI:10.1038/256495a0. PMID 1172191.
- ↑ The Story of César Milstein and Monoclonal Antibodies.
- ↑ Riechmann L, Clark M, Waldmann H, Winter G (March 1988). „Reshaping human antibodies for therapy”. Nature 332 (6162): 323–327. Bibcode 1988Natur.332..323R. DOI:10.1038/332323a0. PMID 3127726.
- Monoclonal Antibodies Animation Arhivirano 2013-02-27 na Wayback Machine-u (Flash Required)
- Monoclonal Antibodies Arhivirano 2013-01-12 na Wayback Machine-u, from John W. Kimball's online biology textbook
- MeSH Monoclonal+antibodies
- Antibodypedia, open-access virtual repository publishing data and commentary on any antibodies available to the scientific community.