Slava
Za ostala značenja, vidi Slava (razvrstavanje).
„Preslava” preusmjerava ovdje. Za ostala značenja, v. Preslava (razvrstavanje).
Slava (etimologija ove reči najverovatnije vodi do sanskrita i reči šrava koja, nešto izmenjena u izvedenim slovenskim jezicima, tako i srpskom, poprima današnji oblik), poznata još i kao krsna slava, krsno ime, sveti, je prastari narodni običaj proslave domaćeg zaštitnika i davaoca kod paganskog čoveka. Među Slovenima, najbolje se održala kod Srba.[1] Srbi su slavu kontinuirano i najduže zadržali. Tragove ovog običaja imaju ili su doskora imali svi Sloveni, pa i Indoevropljani: Tračani, stari Grci, Dačani, (sa ostacima u Maloj Vlaškoj), Iliri (sa ostacima kod Cincara i severnih Albanaca), Rimljani i dr. Slični običaji se sreću i u Severnoj Makedoniji[2], delovima Bugarske u vrlo malom obimu u obe države, u Bugarskoj samo oko Timoka.[3] Slava se sreće i kod katolika u Boki Kotorskoj, gradu Baru sa okolinom, Konavlima, južnoj Hercegovini, Dalmaciji i Bosanskom Grahovu, kod Albanaca katolika, nekih Muslimana u Bosni i Sandžaku, pravoslavnih Vlaha, Goranaca i Hrvata na Kosovu.
Najviše pristalica ima verovanje da je slava hristijanizovani oblik starog slovenskog (ili šire, indoevropskog) praznika posvećenog mitskom pretku porodice, odnosno porodičnim precima uopšte. Slava potiče iz kulta predaka, jednog od najvažnijih praslovenskih kultova. Naime, stari Sloveni su, Srbi posebno, veoma držali do porodice i odnosa prema precima. Slava je tada (a i danas) upravo održavala vezu sa precima i poreklom. Slavljenjem, porodice su prenosile kulturno nasleđe sa pokoljenja na pokoljenje i čuvale svest o sopstvenom poreklu.[1]
Najstariji pomen slave u našim krajevima potiče iz 1018. godine.[4]
Postoje i autori koji veruju da su Srbi usvojili ovu tradiciju u vreme pokrštavanja, negde krajem 9. veka. Neki veruju da se sam dan masovnog krštenja uzimao kao dan sveca zaštitnika, drugi tvrde da je svako pleme usvojilo svog zajedničkog zaštitnika, dok ostali i dalje tvrde da slava samo predstavlja sveca koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika (vidi niže). Ponekad bi se desilo da se nova slava usvoji kada postoji verovanje da se neki svetac zalagao za neku vrstu spasenja. Novi svetac bi bio usvojen na mestu starog, čiji dan bi se i dalje obeležavao paljenjem sveće, ali sa mnogo manje slavlja.
Postoji teorija da krsno ime - slava, pripada kultu mrtvih. (M. Vasić, V. Skarić, V. Čajkanović, L. Niderle i dr.).Poziva se na upotrebu koljiva o krsom imenu, koje se upotrebljava u kultu mrtvih. Međutim koljivo je grčkog porekla i uneto je preko crkve u naše gradske običaje, izuzetno ponegde i po selima u okolini većih gradova i manastira. Da je koljivo crkveni elemenat, potvrđuje ne samo grčki naziv nego i spremanje dva krsnika (kolača): jedan je narodni, koji se lomi u kući a drugi, izlišni, nosi se sa koljivom u crkvu.[1]
U prilog ovog demantija, da je slava kult mrtvih, je činjenica da u kultu mrtvih nema radosnih raspoloženja, a u slavi ona nastaju pre proslave, za vreme gošćenja, i traju do završetka proslave. Prema tome, krsna slava svuda u Srba obuhvata redovno samo žive, a tek izuzetno i mrtve.[5]
Stari Sloveni su svoje bogove smatrali svojim precima i tako su se prema njima i odnosili. I religija paganskih Srba bila je autentična i snažno utkana u čoveku. Zato je ovaj značajni narodni običaj kod Srba imao veliku važnost i zato se i održao hiljadama godina. Posle primanja hrišćanstva crkve su revnosno pristupile iskorenjavanju ovog paganskog, mnogobožačkog običaja.
Kako je paganski narodni običaj bilo nemoguće iskoreniti i kod ranih hristijanizovanih Srba, mudri srpski arhiepiskop Sava je u 13. veku kanonizovao stare narodne običaje i uputio sveštenstvo da ih nasilno i uzaludno ne progone, nego da im daju hrišćansko obeležje. Slično su postupile i druge crkve i jednobožačke religije. Tako slava stiže u hrišćansko-pravoslavne običaje. Današnju formu slave je konačno uobličio mitropolit Srbije Mihailo 1862. godine. Od brojnih imena koje je imao ovaj obred, a ima ih i danas, ostali su samo:Slava, Krsna Slava i Svečari. Tradicionalna i primerena duhovnom karakteru srpskog naroda, kanonizovana i zaštićena pravoslavnim crkvenim pravilima, slava je kontinuirano produžila svoje postojanje posebno u Pravoslavnom Hrišćanstvu i srpskom narodu. Kako god da je menjala i modifikovala ovaj običaj, Srpska pravoslavna crkva je bila i ostala značajna u njegovom čuvanju.[1]
Za razliku od većine običaja koji su zajednički za ceo narod, svaka porodica odvojeno slavi svog sveca. (Naravno, ima dosta preklapanja.) Sveca sinovi nasleđuju od glave porodice - obično oca. Ćerke nasleđuju slavu samo ako ostanu u kući; udate žene obično slave muževljevu slavu.
Svaka kuća ima jednu ili dve slave godišnje (u zavisnosti od sveca, jer nekima su posvećena dva dana). Ipak, samo jedan je glavni dan gozbe u čast sveca zaštitnika (nije obavezno isti od dva dana za sve porodice); drugo slavlje se naziva „mala slava“, preslava ili poslužica.
Neke porodice proslavljaju još jednog sveca, ali u manjem obimu (na primer, kada je žena jedini potomak iz svoje matične porodice, da se slava dotične porodice ne bi izgubila).
U mnogim mestima je običaj da pre slave sveštenik dođe u kuću da sveti vodicu (osvešta vodu), od koje će kasnije da bude umešen slavski kolač.
Domaćica priprema činiju sa vodom, bosiljak, sveću, kandilo, tamjan, te pali kandilo ispred ikone. Tada sveštenik osvešta vodu kojom će biti umešen slavski kolač. Za tu priliku je potrebno pripremiti: kadionicu, vatru ili briket specijalnog uglja, tamjan, sveću, svećnjak (čirak), bosiljak i posudu čiste vode. Sve to bi inače trebalo da se nalazi na stolu, okrenuto prema ikoni slave, koja bi prema crkvenim pravilima trebala biti okrenuta prema istoku. Osvećena vodica se tretira kao svetinja i njome se pažljivo rukuje. Kada se uoči samog dana slave završe sve pripreme za sutrašnji dan, tom vodom i brašnom, kao i ostalim dodacima (kvasac, so...) mesi slavski kolač. U nekim mestima slava počinje već uoči dana, večerom, jer je to liturgijski gledano već novi dan, zato što je u crkvi služena večernja služba (večernje). Ipak, to je retka pojava, jer se u većini slučajeva kolač reže (seče) na sam dan slave.
Pred slavu u kući se kuva žito (koljivo). Žito može da se kuva na više načina. Kuvano žito ili koljivo je u crkvenoj upotrebi još od najstarijih vremena. Kao crkveni simbol ono podseća na biljne žrtve iz starog zaveta. Smatra se da ono predstavlja ilustrovanu vezu ovozemaljskog i zagrobnog života.
Prema crkvenim izvorima, potpuno je pogrešno ne spremati žito za Aranđelovdan i Ilindan pod izgovorom da su oni „živi svetitelji“ iz sledećih razloga:
1. Žito se ne prinosi za pokoj duše svetitelja, već za pokoj duša predaka koji slaviše slavu pre nas.
2. Pravoslavni hrišćani smatraju da nema živih i mrtvih svetitelja[6], već da su svi živi i posreduju pred Bogom za nas. Što, dakle, znači da se ne molimo mi za njih već oni za nas.
Kada osvane dan slave, u crkvu se nosi Slavski kolač, žito i crno vino. U crkvi se vrši zajedničko osvećenje žita i blagosiljanje hleba i vina, a onda sveštenik svako žito posebno prelije, i svaki kolač posebno reže. Tom prilikom svečar preda svešteniku pre liturgije, čitulju (spisak živih i preminulih članova porodice) radi pomena i vađenja čestica na proskomidiji-živih za zdravlje, a preminulima za pokoj duše.
Kolačar (onaj ko nosi kolač u crkvu) prilaže crkvi svoje darove: tamjan, ulje, vino..., a u novije vreme je to i novac, koji crkva troši shodno svojim potrebama.
Tropari su kratke pesme od nekoliko strofa, koje su posvećena glavnoj temi slave (prazniku ili svecu). Osnova crkvenog pojanja, tropari se pojavljuju kao samostalne pesme, ali u najvažnijem složenom obliku crkvenog pesništva, kanonima. Nekada su tropari bili nezaobilazan deo slave, dok su danas nešto ređa pojava. Danas se tropari pevaju skoro samo prilikom rezanja kolača u kući.
Tamo gde je nasleđena porodična praksa ili se zavodi nova, da se kolač reže u kući, treba postupiti na sledeći način.
Još uveče, ili rano ujutru stavi se na sto sve što je potrebno za obred, a sto je za tu priliku okrenut prema ikoni, odnosno prema istoku. Na stolu treba da su: slavski kolač, žito (koljivo), čaša crnog vina, sveća, spisak živih i preminulih članova porodice radi molitvenog pomena, kadionica sa briketom i šibicom ili upaljačem. Pored vina i žita se nalazi kašičica, a pored slavskog kolača nož. Pred sam početak obreda se pali sveća (može i ranije), dok je kandilo upaljeno još uveče, i gorelo je u toku noći. Kad sveštenik dođe u kuću, na stolu je sve što je potrebno. Posle uobičajnog pozdrava, domaćin priđe sveći, prekrsti se i pripali je. Posle toga sveštenik, čita molitvu Oče naš, i tropara slave, i na kraju molitvu za osvećenje žita. Za vreme ovog obreda, okade se: ikona, slavski kolač, žito (koljivo), vino, prostorija u kojoj se slavi, kao i prisutni članovi porodice i gosti. Neposledno posle obreda, ne prekidajući tok, sveštnik prelazi na rezanje slavskog kolača. Za to vreme počinju da se pevaju tropari.
Slava okuplja celu porodicu i obično se priprema gozba, uključujući tradicionalna jela: slavski kolač i koljivo. Koljivo (ili žito) pravi se od kuvane pšenice. Može da se pripremi na razne načine, ali najčešće sadrži orahe, oraščiće i/ili karanfiliće i med. Pšenica je simbol Vaskrsenja Hristovog. U zavisnosti od toga da li slava pada za vreme posta, ostatak gozbe ili sadrži životinjske proizvode (mrsna slava) ili ne (posna slava).
Najčešće slave su Sveti Nikola, 19. decembar (Nikoljdan), Arhanđel Mihajlo, 21. novembar (Aranđelovdan), Sveti Georgije, 6. maj (Đurđevdan), Sveti Jovan Krstitelj, 20. januar (Jovanjdan), Sveti Dimitrije Solunski, 8. novembar (Mitrovdan) i Sveti Sava, 27. januar (Savindan). Razne srpske zajednice (sela, gradovi, organizacije, političke stranke, institucije, kompanije itd.) takođe proslavljaju svog sveca zaštitnika: na primer, Beograd proslavlja Vaznesenje Gospodnje kao svoju slavu. U pojedinim mestima, seoska slava se proslavlja na otvorenom, najčešće na nekom bitnom mestu za naselje (pored crkve, kapelice, groblja, zborišta) i naziva se masla, litije ili zavetine.
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Grupa autora, Srpski mitološki rečnik, NOLIT, Beograd, 1970.
- ↑ Jovan F. Trifunovski. „Porodična slava i slične slave u ohridsko-struškoj oblasti” (srpski). Glasnik etnografskog Instituta SASA, tom XLV.
- ↑ Petko Hristov. „Za propagandnata upotreba na praznika” (bugarski). Literature Network.
- ↑ Grupa autora, Sociološki leksikon, Savreneba administracija, Beograd, 1982.g.
- ↑ Grujić R. Beograd,
- ↑ Sveti apostol i jevanđelist Luka. „Jevanđelje” (srpski). glava 20-a, stih 38-i.
- Kompjuterski program „Osvećenje vremena“, izdavač: BIT PROJEKT-Beograd, u Beogradu 1999.
- Knjiga: Srpski narodni kalendar, za 2003. godinu, izdavač: Nova demokratija Kragujevca, Kragujevac 2003. godine.
- Srpska slava ili krsno ime Arhivirano 2016-06-21 na Wayback Machine-u - spisak svetaca i opisi običaja
- Mrsni post, Zoran Majdin, Vreme 827, 9. novembar 2006.
- Radio-televizija Republike Srpske: Vez: Krsna slava, 20. 11. 2011.[mrtav link] (sh)