Извор странице Походи Романа Диогена против Турака Селџука

{{bez_izvora}}
Током своје краткотрајне владавине (1068—1071) [[списак византијских царева|византијски цар]] [[Роман IV Диоген|Роман Диоген]] је предузео 4 похода против [[Селџучко царство|Турака Селџука]] чији је циљ био њихово протеривање из [[Јерменија (провинција)|Јерменије]] и повратак изгубљених [[тврђава]] и земаља. Његови походи окончали су се [[Битка код Манцикерта|битком код Манцикерта (1071)]], након које је политичким превратом свргнут са трона. Диоген је након тога [[Слепило|ослепљен]] усијаним [[гвожђе]]м и после свега [[месеци|месец дана]] је умро од последица. Свргавањем Диогена окончали су се покушаји византијских царева да зауставе продор и протерају Турке Селџуке који су током наредне деценије загосподарили целом [[Мала Азија|Малом Азијом]] користећи се збивањима која су задесила [[Византијско царство|Византију]], након, по њу, [[кобна 1071.|кобне 1071]]. године.

== Појава Турака Селџука у Малој Азији ==
[[Абасидски калифат|Абасидски халифат]], попут [[Омејадски калифат|Омејада]] пре њега представљао је непремостиву препреку за продор [[Азија|азијских]] номадских племена на [[Блиски исток]] усмеравајући их на [[север]] у бескрајне [[Русија|руске]] [[Степа|степе]]. Захваљујући својим колонијама на [[Крим]]у ([[Херсон]]) Византинци су могли да мотре и спутавају номадска племена у њиховом напредовању ка [[Европа|Европи]], јер је још [[Константин VII Порфирогенит|Константин Порфирогенит]] у свом делу [[de administrando imperio|''„О Управљању Царством“'']] констатовао да око [[Црно море|Црног мора]] постоји прегршт народа које је могуће потплатити или их на други начин ангажовати да зауставе напредовање другог народа и тиме одраде прљави део посла за Византијско царство.

Међутим у трену када су се снаге Абасида истрошиле на њиховој граници појавили су се [[Селџучко царство|Турци Селџуци]], који су [[1040]]. године отпочели са [[крађа|пљачкашким]] походима широм данашњег [[Иран]]а и [[Ирак]]а. Ускоро су проширили своје походе и на [[јерменско краљевство|краљевину Јерменију]], а један њихов одред стигао је и до византијског [[Трапезунт]]а [[1054]]. године. Већ наредне године Абасиди су поклекли предавши врховну власт ''бегу Великих Селџука'' [[Тугрул]]у, који постаје први [[списак султана Османског царства|турски султан]] сместивши своју престоницу у [[Багдад]] чиме су Турци Селџуци постали озбиљан фактор на Блиском истоку.

== Грађански сукоби у Византији ==
{{главни чланак|Грађански ратови у Византији током XI века}}
У Византији XI века постојале су две снаге сукобљене око власти, које су се смрћу Константина Мономаха [[1055]]. године и нестанком моћних [[Македонска династија|македонских владара]] нашле у позицији да постављају своје марионетске цареве на трон. Те снаге чиниле су:
* цивилна аристократија на западу царства
* војна аристократија на истоку царства

Војну аристократију чинили су некадашњи [[пронија]]ри који су својом војном службом задобили богате поседе у [[Анадолија|Анадолији]] (у источном делу царства) у којој су љубоморно чували своје позиције. Са друге стране налазила цивилна аристократија која је моћ стекла у цивилној служби, а поседе је добијала на [[Балканско полуострво|Балкану]] (у западном делу царства), пошто јој војна аристократија није дозвољавала стицање поседа у Анадолији која је сматрана богатијом од непрегледних балканских кршева.

Након [[деценија|деценије]] владавине цивилне аристократије, за новог цара [[1. јануар]]а [[1068]]. године бива постављен [[војсковођа]] из [[Кападокија|Кападокије]] [[Роман IV Диоген|Роман Диоген]].

== Припреме Романа Диогена ==
Деценијски грађански сукоби и владавина цивилне аристократије уништиле разориле су одбрамбрену моћ [[Византијско царство|Византије]], тако да је приликом ступања на царски престо Роман Диоген располагао малобројном војском [[плаћеник]]а и градским гарнизонима раштрканим по целом царству.

Због тога је прва одлука новог цара била покретање обнове велике војске [[Тагмата|''тагмате'']] која је запостављана још од смрти [[Василије II Бугароубица|Василија II]] [[1025]]. године, јер су је његови наследници сматрали непотребном, а и плашили су се њене [[Политика|политичке]] снаге јер је цар био онај иза кога стоји таква сила.

Обнова велике војске протумачена је код његових политичких противника као царев покушај да војном снагом спречи и сузбије њихов утицај, а не као покушај да се уништи опасан непријатељ државе, јер су Турци Селџуци и даље оперисали на просторима који су недавно придодати царству.

== Први поход (1068) ==
После само три месеца Диоген је успео да сакупи око 35 000 људи и са њима је кренуо у поход против Турака Селџука којима су у пљачкању и пустошењу [[Јерменија (провинција)|Јерменије]], [[Киликија|Киликије]], [[Кападокија|Кападокије]] и [[Краљевина Иберија|Ивирије]] ([[Грузија|Грузије]]) помагали и [[Арапи]] из [[Сирија (област)|сиријског]] [[Алеп]]а.

[[Византијска војска]] потукла је противника у две [[Битка|битке]] код [[Севастеја|Севастеје]] и [[Јеропољ|Јеропоља (''Ieropolis'')]], али није успела да зада пресудан ударац брзој Селџучкој [[konjica|коњици]] која је избегавала директан сукоб са Византинцима. Иако је Диоген водио успешну борбу против противника, део Селџука је успео да освоји и опљачка [[Никсар|Неоцезареју]], након чега је иста судбина задесила и [[Аморијо]].

Долазак [[Зима|зиме]] приморао га је да у [[Александрета|Александрети]], [[јануар]]а [[1069]]. године, оконча поход.

== Други поход (1069) ==
Већ у [[април]]у [[1069]]. године Роман покреће нови поход који се прво усмерио ка [[Дорилеон]]у у коме су регрутоване додатне трупе. Потом се [[византијска војска]] упутила ка [[Кајсери|Цезареји]]. Ту су Селџуци покушали да изненаде Византинце изненадним нападом у трену када је подизан логор, али су [[Роман IV Диоген|Романове]] снаге успеле да однесу победу, мада са великим губицима. Брзина коњице је поново помогла Селџуцима да избегну отворену борбу и поново је Диогенова [[pešadija|пешадија]] [[марш]]ирала њиховим трагом пустошења који је водио ка престоници [[Ликонија|Ликоније]] [[Конија|Икониону]].

Потера је уродила плодом и царска војска је код [[Тарсос]]а у [[Киликија|Киликији]] потукла Селџуке, побивши том приликом око 2000 Селџука, док су остали спас потражили у арапском [[Алеп]]у. Након овога је Роман закључио мир са султаном [[Алп Арслан]]ом, али циљ тј. уништење Турака Селџука није постигао, због чега је у [[Цариград]]у расло незадовољство. Диоген се [[Децембар|децембра]] исте године у [[Клаудијопољ]]у (у [[Селеукија|Селеукији]]) укрцао на [[брод]] и вратио у [[главни град|престоницу]]. Иако је однео неколико победа над Селџуцима, Роман је провео већи део времена јурећи за њима о чему сведочи и [[Иронија|иронични]] запис његовог политичког противника и пратиоца на овом походу [[Михаило Псел|Михајла Псела]] да:
{{цитат|Роман нити је знао куда маршира, нити шта му је чинити.}}

== Трећи поход (1070) ==
Политичка ситуација у Цариграду се толико заоштрила, да Диоген није смео да напусти град, због чега је вођство над новим походом доделио младом [[Манојло Комнин Старији|Манојлу Комнину]], брату каснијег цара [[Алексије I Комнин|Алексија]] (1081—1118).

Манојло је расположиве трупе организовао у три линије одбране у покушају да спречи Селџучке продоре:
# . линија одбране око [[Мелитена|Мелитене]]
# . линија одбране налазила се у [[Пролаз Цамандос|пролазу Цамандос]]
# . линија одбране код [[кајсери|Цезареје]]
Ова Манојлова тактика је уродила плодом, јер [[историја|историчари]] [[Јован Скилица|Скилица]], [[Аталијатес]] и [[Зонарес]] пишу о његовим успесима. Међутим главнина селџучких трупа налазила се у то доба у [[Сирија (провинција)|Сирији]], заузевши [[Алеп]]. Након тога дошло је до битке код [[Севастеја|Севастеје]] у којој су Византинци поражени, а Манојло Комнин је са [[Нићифор Мелисен|Нићифором Мелисеном]] и [[Михајло Таронитис|Михајлом Таронитисом]] [[Заробљеништво|заробљен]]. Иако је Манојло успео да убеди Селџуке да га ослободе и да их регрутује у византијске редове, остали одреди су наставили пљачкање, а међу опустошеним градовима нашла се и [[Хонија]].

== Четврти поход (1071) ==
[[Датотека:131_Bataille_de_Malazgirt.jpg|300п|десно|Битка код Манцикерта]]
{{главни чланак|Битка код Манцикерта}}
Почетком [[1071]]. године [[Манцикерт]] и [[Арје]] отварају [[Капија|капије]] и предају се Арслану, након чега Роман обнавља са султаном мир из [[1069]]. године и Арслан се окреће освајањима у [[Сирија (провинција)|Сирији]]. Диоген након тога подиже војску и преко [[Никеја|Никеје]], [[Малагија|Малагије]], [[Дорилеон]]а стиже у [[мај]]у до [[Кајсери|Цезареје]], одакле продужава ка [[Теодосијопољ]]у у који стиже у [[јул]]у.

Војска се потом окреће ка [[ван (језеро)|језеру Ван]] код кога се дели на два дела:
* [[Јован Тарханејотис]] је повео половину војске да заузме [[Хилат]] на [[југ]]у, одакле се очекивао долазак Турака Селџука
* [[Роман IV Диоген|Роман Диоген]] је повео другу половину војске ка [[исток]]у да заузме утврђени Манцикерт

Манцикерт пред Диогеном отвара капије, док је Тарханејотис налетео на главнину селџучких снага пред којима се, без борбе, повукао према [[Цариград]]у не известивши Романа. Иако су били бројчано надмоћнији од Византинаца (око 70.000 на око 20.000), Селџуци се нису упустили у отворену борбу тако да су се на простору између језера Ван и Манцикерта водили мањи окршаји. Тако су Селџуци недалеко од Хилата [[24. август]]а победили Византинце заробивши у борби [[Василакис]]а и ранивши [[Нићифор Вријеније Старији|Вријенија]]. Сутрадан су у борбама око реке [[Река Мурат Цај|Мурат Цај]] Византинци потукли Селџуке који су покушали да их одсеку од [[извор]]а [[Вода|воде]].

Сутрадан је Диоген одлучио да отпочне битку и Византинци су заузели борбену формацију.
* Левим крилом командовао је [[Нићифор Вријеније Старији|Нићифор Вријеније]]
* Центром Роман Диоген
* Док је десним крилом управљао [[Теодор Алијатес]].
* Резервне снаге и чување одступнице поверено је [[Андроник Дука|Андронику Дуки]].

Након целодневног спорог напредовања, за бржом селџучком војском, која се повлачила стално нападајући и избегавајући отворени сукоб, психички и физички изнурена линија византијске војске су се раздвојила када је предвече Роман наредио заустављање. Пометњу и раздвајање које је настало, искористио је Арслан наредивши својим крилима муњевити напад са циљем разбијања Византинаца на три дела и њиховим опкољавањем. Арслану је посао додатно олакшао Дука који се није зауставио да заштити главнину војске, већ је наставио повлачење ка логору. Лево крило је успело да се пробије из обруча, десно се распало под Селџучким притиском, док је центар снага под Романовим вођством пружио страховит отпор, готово до последњег човека.

Током тешких борби Диоген је рањен, да би по окончају боја био препознат међу заробљеницима и изведен пред Арслана. Том приликом одиграо се чувени хипотетички разговор између њих двојице.
:''Шта би ти учинио да су мене довели пред тебе као заробљеника?''
:''Можда бих те убио или би те приказао у поворци улицама Цариграда.''
:''Моја казна је далеко стравичнија. Ја ћу ти опростити и ослободити те.''
Иако су Селџуци извојевали одлучну победу код Манцикерта, [[Алп Арслан|Арслан]] се није одлучио да поново заузме Манцикерт, већ је одмах закључио мир са Романом.

== Крај Романа Диогена ==
Непосредно после пораза код Манцикерта на цариградском двору извршен је преврат којим је Роман збачен са власти, а за новог цара проглашен је млади [[Михајло VII Дука|Михајло Дука]]. Стварни владар био је његов стриц [[Јован Дука (цезар)|Јован Дука]] са сарадницима, попут [[Михаило Псел|Псела]].

Међутим [[Роман IV Диоген|Роман]] није био спреман да се тако лако одрекне престола и са војском која га је после Манцикерта сачекала у [[Докеја|Докеји]] и људима које је успут сакупио наставио је марш ка Цариграду са циљем обнове своје и [[Евдокија Макремволитиса|Евдокијине]] управе. У сусрет му је пошла војска на чијем се челу налазио најмлађи Јованов син [[Константин Јованов Дука|Константин]]. До битке је дошло недалеко од [[Амасија|Амасије]] и Романове трупе су поражене и приморане на повлачење. Бивши цар се повукао у своју родну [[Кападокија|Кападокију]] у којој је [[Зима|презимео]] и на [[пролеће]] наредне године отпочео је нову кампању. Међутим претрпео је пораз од трупа које је овог пута предводио Андроник Дука, човек који га је код Манцикерта издао, после чега се споразумео са младим Михајлом односно Јованом о окончању борби.

Договором је гарантована безбедност њему и његовим следбеницима, а њему је дозвољен повратак у престоницу. Ово су у име младог цара својим потписима потврдила три [[митрополит]]а. Међутим бивши цар није стигао до Цариграда, јер је током пута ухваћен и по налогу владајућих људи ослепљен усијаним [[гвожђе]]м, после чега је спроведен у [[манастир]] на [[Острво Проти|острву Проти]] у коме је врло брзо у [[лето]] [[1072]]. године умро од задобијених рана. После његовог ослепљивања Псел му је честитао на [[Мучеништво|мучеништву]], јер му је [[Бог]]:
{{цитат|одузео очи да би му даровао вид небеске светлости.}}

== Види још ==
* [[Роман IV Диоген]]
* [[Битка код Манцикерта]]
* [[Кобна 1071.]]
* [[Грађански ратови у Византији током XI века]]

{{Византија}}

{{нормативна контрола}}

[[Категорија:Византијско-селџучки ратови]]