Пређи на садржај

Вена

С Википедије, слободне енциклопедије
Називи и ознаке
MeSHD014680
TA98A12.0.00.030
A12.3.00.001
TA23904
FMA50723
Анатомска терминологија
Попречни пресек грађе вене: ток крви у венама (1) и венски залисци (2)

Вена је један од три крвна суда, поред артерија и капилара. Главна јој је улога да преноси крв од свих делова тела до срца. Та крв је углавном богата угљен-диоксидом и отпадним материјама насталим метаболизмом, а мање кисеоником. Највеће две вене су доња и горња шупља вена.[1][2]

Еволуција и грађа

[уреди | уреди извор]

Вена је орган јединствен само за кичмењаке. То је орган плаво-зелене боје. Међутим, боја вена зависи и од боје крви, која је тамноцрвена, јер је већином редукована. Али, доказано је да плавкаста боја вена долази од поткожног масног ткива, које апсорбује само плаву светлост велике таласне дужине. Вене су грађене од залистака, чија је улога да усмере ток крви пут срца, а не дозволе супротан процес.

Вене су присутне у целом телу као цеви које враћају крв у срце. Вене се класификују на више начина, укључујући површинске насупрот дубоких, плућне насупрот системским и велике наспрам малих.

Вене су прозирне, те је боја вене која се појављује из екстеријера организма у великој мери одређена бојом венске крви, која је обично тамноцрвена због ниског садржаја кисеоника. Вене изгледају плаво због ниског нивоа кисеоника у вени. На боју вене могу утицати карактеристике човекове коже, колико се кисеоника носи у крви и колико су велики и дубоки судови.[4]

Венски систем

[уреди | уреди извор]
Гране доње шупље вене.

Највеће вене у људском телу су venae cavae. То су две велике вене које улазе у десну преткомору срца одозго и одоздо. Горња шупља вена преноси крв из руку и главе у десну преткомору срца, док доња шупља вена носи крв из ногу и стомака у срце. Доња шупља вена је ретроперитонеална и иде десно и отприлике паралелно са трбушном аортом дуж кичме. Велике вене напајају ове две, а мање вене њих. Заједно ово чини венски систем.

Иако главне вене имају релативно константан положај, положај вена може показивати доста варијација од особе до особе.[5]

Микроанатомија

[уреди | уреди извор]

Микроскопски, вене имају дебели спољни слој направљен од везивног ткива, који се назива tunica externa или tunica adventitia. Током поступака при којима је потребан венски приступ, попут венске пункције, примећује се суптилно искакање док игла продире у овај слој. Средњи слој, који је свежањ глатких мишића назива се tunica media, генерално је много тањи од артерија, јер вене не функционишу првенствено контрактилно и нису подложне високим притисцима систола, као што је то случај код артерија. Унутрашњост је обложена ендотелним ћелијама званим tunica intima. Прецизна локација вена варира од особе до особе много више него локације артерија.[6]

Подела

[уреди | уреди извор]

Постоји шест основних типова вена, а то су:

  • Горња шупља вена (велика вена која преноси редуковану крв од главе, врата, и горњих екстремитета ка десној преткомори срца).
  • Доња шупља вена (велика вена која преноси редуковану крв од карлице, абдомена и доњих удова ка десној преткомори срца).
  • Плућне вене (вене које преносе крв од плућа до леве преткоморе срца. Има их укупно четири).
  • Велике вене (вене које повезују мале вене са доњом и горњом шупљом веном).
  • Мале вене (вене које повезују велике вене и венуле).
  • Венуле (најмање вене. Повезане су са капиларима и преносе редуковану крв од њих до малих и великих вена).

Болести

[уреди | уреди извор]
Проширене вене

Најпознатија болест вена су проширене вене, а најчешће обољење настаје у ногама, приликом великог притиска на крвни суд. Јако су изражене и видљиве на кожи. Постоји још болести, попут сужених вена и проширења венских семенских врпца, које су сличне природе.

Историја

[уреди | уреди извор]
Анатомска карта крвних судова човека, укључујући срце, плућа, јетру и бубреге. Остали органи су нумерисани и распоређени око ње. Пре него што исеку слике на овој страници, Весалиус предлаже читаоцима да залепе страницу на пергамент и даје упутства о томе како да саставе делове и пренесу вишеслојну фигуру на основну илустрацију „мишићавог човека“.[7]

Најранији познати списи о циркулаторном систему налазе се у Еберс папирусу (16. век пне), древном египатском медицинском папирусу који садржи преко 700 рецепата и лекова, како физичких тако и духовних. У том папирусу препозната је веза срца са артеријама. Египћани су мислили да ваздух улази кроз уста у плућа и срце. Из срца је ваздух путовао до сваког органа кроз артерије. Иако је овај концепт циркулационог система само делимично тачан, он представља један од најранијих сведочанстава научне мисли.

У 6. веку пре нове ере, знање о циркулацији виталних течности кроз тело било је познато ајурведском лекару Сушрути у древној Индији.[8] Такође постоје индикације да он поседује знање о артеријама, које су Двиведи & Двиведи (2007) описали као „канале“.[8] Залиске срца открио је лекар Хипократове школе око 4. века п. н. е. Међутим, њихова функција тада није била правилно схваћена. Будући да се крв излива у вене након смрти, артерије изгледају празним. Древни анатоми су претпостављали су да оне биле испуњене ваздухом и да су за транспорт ваздуха.

Грчки лекар Херофил је разликовао вене од артерија, али је сматрао да је пулс својство самих артерија. Грчки анатом Еразистрат је приметио да артерије које су пресечене током живота крваре. Он је ту чињеницу приписао феномену да се ваздух који излази из артерије замењује крвљу која улази у врло мале судове између вена и артерија. Стога је очигледно постулирао капиларе, али са обрнутим протоком крви.[9]

Године 1025, Канон медицине персијског лекара Авицене „погрешно је прихватио грчку представу о постојању отвора у вентрикуларном септуму којом је крв путовала између комора“. Иако је такође усавршавао Галенову погрешну теорију пулса, Авицена је пружио прво тачно објашњење пулсирања: „Сваки откуцај пулса састоји се од два покрета и две паузе. Дакле, проширење: пауза: контракција: пауза. [...] Пулс је покрет у срцу и артеријама ... који има облик наизменичног ширења и стезања“.[10]

Године 1242, арапски лекар Ибн ал-Нафис постао је прва особа која је тачно описала процес плућне циркулације,[11] због чега је описан као арапски отац циркулације.[12] Поред тога, Ибн ал-Нафис је имао увид у оно шта ће постати већа теорија капиларне циркулације. Он је изјавио да „између плућне артерије и вене морају постојати мале комуникације или поре (на арапском језику manafidh)“, што је предвиђање које је претходило открићу капиларног система за више од 400 година.[13] Међутим, Ибн ал-Нафисова теорија била је ограничена на транзит крви у плућима и није се протезала на цело тело.

Мигуел Сервето је први Европљанин који је описао функцију плућне циркулације, иако његово достигнуће у то време није било широко признато из неколико разлога. Прво га је описао у „Париском рукопису“ [14][15] (око 1546), али ово дело никада није објављено. Касније је објавио овај опис, али у теолошкој расправи Christianismi Restitutio, а не у књизи о медицини. Преживела су само три примерка књиге, и они су деценијама остали скривени, а остали су изгорели убрзо након објављивања 1553. године због прогона Сервета од стране верских власти.

Боље познато откриће плућне циркулације је оно које је постулирао Везалијусов наследник у Падови, Реалдо Коломбо, 1559. године.

Слика вена из Вилијам Харвијевог дела Exercitatio Anatomica de Motu Cordis et Sanguinis in Animalibus

Коначно, Вилијам Харви, ученик Ђиролама Фабриција (који је раније описао залиске вена не препознајући њихову функцију), извео је низ експеримената и објавио дело Exercitatio Anatomica de Motu Cordis et Sanguinis in Animalibus 1628, у коме је „показао да мора је постојати директна веза између венског и артеријског система у целом телу, а не само плућима. Најважније је да је он тврдио да откуцаји срца производе непрекидну циркулацију крви кроз сићушне везе на екстремитетима тела. Ово је концептуални скок који се прилично разликовао од Ибн ал-Нафисове рафинације анатомије и крвотока у срцу и плућима.“[16] Ово дело је својим суштински исправним излагањем полако убедило медицински свет. Међутим, Харви није успео да идентификује капиларни систем који повезује артерије и вене; њих је касније открио Марчело Малпиги 1661. године.

Године 1956, Андре Фредерик Курнанд, Вернер Форсман и Дикинсон В. Ричардс добили су Нобелову награду за медицину[17] У свом нобеловском предавању, Форсман навиду Харвија као зачетника кардиологије са објављивањем његове књиге 1628. године.[18]

Седамдесетих година 20. века, Дијана Макшери је развила рачунарски заснован систем за стварање слика циркулационог система и срца без потребе за операцијом.[19]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Guyton & Hall 1999
  2. ^ Maton, Anthea; Hopkins, Jean; et al. (1993). Human Biology and Health. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-981176-0. 
  3. ^ Albert, consultants Daniel (2012). Dorland's illustrated medical dictionary. (32nd изд.). Philadelphia, PA: Saunders/Elsevier. стр. 2042. ISBN 978-1-4160-6257-8. 
  4. ^ Kienle, Alwin; Lilge, Lothar; Vitkin, I. Alex; Patterson, Michael S.; Wilson, Brian C.; Hibst, Raimund; Steiner, Rudolf (1. 3. 1996). „Why do veins appear blue? A new look at an old question”. Applied Optics. 35 (7): 1151. Bibcode:1996ApOpt..35.1151K. PMID 21085227. doi:10.1364/AO.35.001151. 
  5. ^ Sureka, Binit (15. 9. 2015). „Portal vein variations in 1000 patients: surgical and radiological importance”. British Journal of Radiology. 88 (1055): 1055. PMC 4743455 Слободан приступ. PMID 26283261. doi:10.1259/bjr.20150326. 
  6. ^ Maton, Anthea; Hopkins, Jean; Charles William McLaughlin; Senckowski, Alexandra; Johnson, Susan; Maryanna Quon Warner; LaHart, David; Jill D. Wright (1993). Human Biology and HealthНеопходна слободна регистрација. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-981176-0. 
  7. ^ "Epitome", fol.14a. HMD Collection, WZ 240 V575dhZ 1543.
  8. ^ а б Dwivedi, Girish & Dwivedi, Shridhar (2007). "History of Medicine: Sushruta – the Clinician – Teacher par Excellence" Архивирано октобар 10, 2008 на сајту Wayback Machine, Indian J Chest Dis Allied Sci Vol.49 pp. 243-4, National Informatics Centre (Government of India).
  9. ^ Anatomy – History of anatomy. Scienceclarified.com. Retrieved 2013-09-15.
  10. ^ Hajar, Rachel (1999). „The Greco-Islamic Pulse”. Heart Views. 1 (4): 136–140 [138]. Архивирано из оригинала 2014-01-09. г. 
  11. ^ Loukas, M; Lam, R; Tubbs, RS; Shoja, MM; Apaydin, N (мај 2008). „Ibn al-Nafis (1210-1288): the first description of the pulmonary circulation.”. The American Surgeon. 74 (5): 440—2. PMID 18481505. S2CID 44410468. doi:10.1177/000313480807400517. 
  12. ^ Reflections, Chairman's (2004). „Traditional Medicine Among Gulf Arabs, Part II: Blood-letting”. Heart Views. 5 (2): 74–85 [80]. Архивирано из оригинала 2007-09-11. г. 
  13. ^ West, J. B. (2008). „Ibn al-Nafis, the pulmonary circulation, and the Islamic Golden Age”. Journal of Applied Physiology. 105 (6): 1877—1880. PMC 2612469 Слободан приступ. PMID 18845773. doi:10.1152/japplphysiol.91171.2008. 
  14. ^ Gonzalez Etxeberria, Patxi (2011) Amor a la verdad, el – vida y obra de Miguel servet [The love for truth. Life and work of Michael Servetus]. Navarro y Navarro, Zaragoza, collaboration with the Government of Navarra, Department of Institutional Relations and Education of the Government of Navarra. ISBN 8423532666 pp. 215–228 & 62nd illustration (XLVII)
  15. ^ Michael Servetus Research Архивирано на сајту Wayback Machine (21. фебруар 2017) Study with graphical proof on the Manuscript of Paris and many other manuscripts and new works by Servetus
  16. ^ Pormann, Peter E. and Smith, E. Savage: Medieval Islamic medicine Georgetown University, Washington DC. Pormann, Peter E.; Savage-Smith, Emilie (2007). Medieval Islamic Medicine. Georgetown University Press. стр. 48. ISBN 978-1589011618. .
  17. ^ „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1956”. Nobel Foundation. Приступљено 2007-07-28. 
  18. ^ „The Role of Heart Catheterization and Angiocardiography in the Development of Modern Medicine”. Приступљено 2017-10-08. 
  19. ^ Wayne, Tiffany K. (2011). American women of science since 1900Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Santa Barbara, Calif.: ABC-CLIO. стр. 677–678. ISBN 9781598841589. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Медицинска физиологија. Београд: Савремена администрација. ISBN 638705999 Проверите вредност параметра |isbn=: length (помоћ). 
  • Maton, Anthea; Hopkins, Jean; et al. (1993). Human Biology and Health. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-981176-0. 
  • Shoja, M. M.; Tubbs, R. S.; Loukas, M.; Khalili, M.; Alakbarli, F.; Cohen-Gadol, A. A. (2009). „Vasovagal syncope in the Canon of Avicenna: The first mention of carotid artery hypersensitivity”. International Journal of Cardiology. 134 (3): 297—301. PMID 19332359. doi:10.1016/j.ijcard.2009.02.035. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Вена на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вена&oldid=28884096”
pFad - Phonifier reborn

Pfad - The Proxy pFad of © 2024 Garber Painting. All rights reserved.

Note: This service is not intended for secure transactions such as banking, social media, email, or purchasing. Use at your own risk. We assume no liability whatsoever for broken pages.


Alternative Proxies:

Alternative Proxy

pFad Proxy

pFad v3 Proxy

pFad v4 Proxy