Пређи на садржај

Стреличарство

С Википедије, слободне енциклопедије
Такмичење у стреличарству у јуну 1983. у Менхенгладбаху, Западна Немачка.
Рикбакшки стрелац се такмичи на Бразилским играма домородаца.
Циљ за стреличарство- како се може приметити сваки стрелац тежи да погоди „у жуто“.

Стреличарство је вештина коришћења лука у сврхе испаљивања стрела.[1][2] Стреличарство је током историје налазило своју примену у лову и борби а касније је постало спорт. Особа која се бави стреличарством назива се „стреличар“.[3]

Историја

[уреди | уреди извор]

Најранији конкретан траг стреличарства стар је пет хиљада година. Лук је вероватно прво коришћен за лов, а тек касније у сврхе ратовања. Старе цивилизације, првенствено Персијанци, Грци, Индијци, Кинези, и Корејци, имали су велики број стреличара у својим војскама. Испоставило се да су стреле посебно погубне за велике војне формације.

Током средњег века, коришћење стреличара у западноевропским ратовима није било доминантно колико се у популарној култури обично сматра. Стреличари су обично били најмање плаћени војници у војсци, или чак регрутовани међу сељацима. Таква стратегија била је последица мале цене лукова и стрела у поређењу са ценом мачева и оклопа. Професионални стреличари, за које је потребна дугогодишња обука и квалитетнији лукови због тога су били ретки у Европи. Насупрот томе, у Азији и арапском свету стреличарство је било веома заступљено. Стреличари-коњаници су сачињавали главницу војне снаге већине Монгола.

Развитком ватреног оружја, стреличарство се све мање користи у ратовању. Прва ватрена оружја су била лошија у домету, учесталости паљбе и пробојности оклопа од висококвалитетних лукова, али је за њихово коришћење била потребна драстично краћа обука. Стреличарство је данас олимпијски спорт. У Србији је за законито поседовање лука неопходна дозвола.

Порекло и античко стрељаштво

[уреди | уреди извор]

Најстарија позната евиденција о луку и стрели потичу из јужноафричких локалитета као што је пећина Сибуду, где су пронађени остаци костију и камених врхова стрела који датирају пре отприлике 72.000 до 60.000 година.[4][5][6][7][8][9] На основу индиректних доказа, сматра се да се лук такође појавио или поново појавио касније у Евроазији, близу прелаза из горњег палеолита у мезолит. Најранији потврђени остаци лука и стреле из Европе су могући фрагменти из Немачке пронађени у Манхајм-Фогелстангу датирани пре 17.500 до 18.000 година, и Стелмуру датирани на пре 11.000 година. Азилијански врхови пронађени у пећини Бишон, Швајцарска, поред посмртних остатака медведа и ловца, са фрагментима кремена пронађеним у трећем пршљену медведа, указују на употребу стрела пре 13.500 година.[10] Други знаци његове употребе у Европи потичу из Стилмура у Аренсбуршкој долини северно од Хамбурга у Немачкој и датирају из касног палеолита, око 10.000–9.000. п. н. е. Стреле су биле од боровине и састојале су се од главне дршке и предњег дела од 15–20 cm са кременим врхом. Нема потврђених ранијих лукова; претходне шиљасте дршке су познате, али су можда биле лансиране бацачима копља, а не луковима. Најстарији до сада познати лукови потичу из мочваре Холмегард у Данској. На локалитету Натарук у округу Туркана, Кенија, сечива од опсидијана пронађена забијена у лобању и у торакалној шупљини другог скелета, указују на употребу стрела са каменим врховима као оружја пре око 10.000 година.[11]

Класичне цивилизације, посебно Асирци, Грци, Јермени, Персијанци, Парти, Римљани, Индијци, Корејци, Кинези и Јапанци, у својим војскама су имали велики број стрелаца. Акађани су први користили композитне лукове у рату судећи по победничкој стели Нарам-Сина од Акада.[12] Египћани су Нубију називали „Та-Сети“ или „Земља лука“, пошто су Нубијци били познати као стручни стрелци, а до 16. века пре нове ере Египћани су користили композитни лук у рату.[13] Егејске културе из бронзаног доба су већ од 15. века пре нове ере биле у могућности да ангажују велики број специјализованих произвођача лукова у државном власништву за ратне и ловачке сврхе.[14] Велшки дуги лук је први пут доказао своју вредност у континенталном рату у Бици код Кресија.[15] У Америци стреличарство је било широко распрострањено у европским контактима.[16]

Стреличарство је било веома развијено у Азији. Санскритски израз за стреличарство, данурведа, почео је да се односи на борилачке вештине уопште. У источној Азији, Когурјо, једно од три краљевства Кореје, било је добро познато по својим пуковима изузетно вештих стрелаца.[17][18]

Средњевековно стрељаштво

[уреди | уреди извор]

Средњовековни кратки лук је био технички идентичан луковима из класичне ере, са дометом од приближно сто јарди one hundred yd (91 m). То је било примарно оружје на бојном пољу током раног средњег века. Око десетог века самострел је уведен у Европу. Самострели су генерално имали већи домет, већу прецизност и већу продорност од кратког лука, али су имали много спорију брзину паљбе. Самострели су коришћени у раним крсташким ратовима, са моделима који су имали домет од 300 yd (270 m) и могли су да пробију оклоп или убију коња.[19]

Током касног средњег века енглеска војска се чувено ослањала на масовне стрелце наоружане дугим луком. Француска војска се више ослањала на самострел.[20] Као и њихови претходници, вероватније је да су стрелци били сељаци или јеомени него војници. Дуги лук је имао домет до 300 yd (270 m). Међутим, његов недостатак прецизности на великим дометима учинио га је масовним оружјем, а не појединачним. Значајне победе које се могу приписати дугом луку, као што су Битка код Кресија[21] и Битка код Аженкура, довеле су до тога да је енглески дуги лук постао део војног знања.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Paterson Encyclopaedia of Archery p. 17
  2. ^ Charlton T. Lewis; Short, Charles (1879). „Charlton T. Lewis, Charles Short, A Latin Dictionary, arcus”. Charlton T. Lewis, Charles Short, A Latin Dictionary. Oxford. Clarendon Press. Приступљено 23. 9. 2020. 
  3. ^ The noun "toxophilite", meaning "a lover or devotee of archery, an archer" derives from Toxophilus by Roger Ascham —"imaginary proper name invented by Ascham, and hence title of his book (1545), intended to mean 'lover of the bow'." "toxophilite, n." Oxford English Dictionary. Second edition, 1989; online version November 2010. <http://www.oed.com:80/Entry/204131>; accessed 10 March 2011. Earlier version first published in New English Dictionary, 1913.
  4. ^ Lombard M (2020). „The tip cross-sectional areas of poisoned bone arrowheads from southern Africa”. Journal of Archaeological Science: Reports. 33: 102477. Bibcode:2020JArSR..33j2477L. S2CID 224889105. doi:10.1016/j.jasrep.2020.102477. 
  5. ^ Backwell, Lucinda; d'Errico, Francesco; Wadley, Lyn (2008). „Middle Stone Age bone tools from the Howiesons Poort layers, Sibudu Cave, South Africa”. Journal of Archaeological Science. 35 (6): 1566—1580. Bibcode:2008JArSc..35.1566B. doi:10.1016/j.jas.2007.11.006. 
  6. ^ Wadley, Lyn (2008). „The Howieson's Poort industry of Sibudu Cave”. South African Archaeological Society Goodwin Series. 10. 
  7. ^ Lombard M, Phillips L (2010). „Indications of bow and stone-tipped arrow use 64,000 years ago in KwaZulu-Natal, South Africa”. Antiquity. 84 (325): 635—648. S2CID 162438490. doi:10.1017/S0003598X00100134. 
  8. ^ Lombard M (2011). „Quartz-tipped arrows older than 60 ka: further use-trace evidence from Sibudu, Kwa-Zulu-Natal, South Africa”. Journal of Archaeological Science. 38 (8): 1918—1930. Bibcode:2011JArSc..38.1918L. doi:10.1016/j.jas.2011.04.001. 
  9. ^ Backwell, Lucinda; Bradfield, Justin; Carlson, Kristian J.; Jashashvili, Tea; Wadley, Lyn; d'Errico, Francesco (2018). „The antiquity of bow-and-arrow technology: Evidence from Middle Stone Age layers at Sibudu Cave”. Antiquity. 92 (362): 289—303. S2CID 166154740. doi:10.15184/aqy.2018.11. 
  10. ^ « La grotte du Bichon, un site préhistorique des montagnes neuchâteloises  », Archéologie neuchâteloise 42, 2009.
  11. ^ Lahr, M. Mirazón; Rivera, F.; Power, R.K.; Mounier, A.; Copsey, B.; Crivellaro, F.; Edung, J.E.; Fernandez, J.M. Maillo; Kiarie, C. (2016). „Inter-group violence among early Holocene hunter-gatherers of West Turkana, Kenya”. Nature. 529 (7586): 394—398. Bibcode:2016Natur.529..394L. PMID 26791728. S2CID 4462435. doi:10.1038/nature16477. 
  12. ^ Zutterman, C. (2003). „The bow in the Ancient Near East. A re-evaluation of archery from the late 2nd Millennium to the end of the Achaemenid empire”. Iranica Antiqua. XXXVIII. 
  13. ^ Mc Leod, W.E. (јануар 1962). „Egyptian Composite Bows in New York”. American Journal of Archaeology. 66 (1). 
  14. ^ Bakas, Spyros (2016). „Composite Bows in Minoan And Mycenaean Warfare”. Syndesmoi. University of Catania. 4. 
  15. ^ „Bow Evolution”. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 12. 12. 2016. 
  16. ^ Zimmerman, Larry J. (1985). Peoples of Prehistoric South Dakota. Lincoln and London: University of Nebraska Press. 
  17. ^ Book of the Later Han [1]"句驪一名貊耳有別種依小水為居因名曰小水貊出好弓所謂貊弓是也"
  18. ^ Duvernay, Thomas A.; Duvernay, Nicholas Y. (2007), Korean Traditional Archery, Handong Global University 
  19. ^ „The Bow In Medieval Warfare”. 
  20. ^ „People of the Hundred Years' War”. Royal Armouries Collections. 24. 5. 2018. Архивирано из оригинала 29. 09. 2022. г. Приступљено 17. 4. 2022. 
  21. ^ Rhoten, Ronald (9. 1. 2006). Trebuchet Energy Efficiency – Experimental Results. American Institute of Aeronautics and Astronautics. ISBN 978-1-62410-039-0. doi:10.2514/6.2006-775. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стреличарство&oldid=28460082”
pFad - Phonifier reborn

Pfad - The Proxy pFad of © 2024 Garber Painting. All rights reserved.

Note: This service is not intended for secure transactions such as banking, social media, email, or purchasing. Use at your own risk. We assume no liability whatsoever for broken pages.


Alternative Proxies:

Alternative Proxy

pFad Proxy

pFad v3 Proxy

pFad v4 Proxy