Srpska Despotovina

Nastanak Despotovine

Posledice bitke na Kosovu bile su velike i teške po srpsku srednjovekovnu kneževinu.^[1] Najteže su bili pogođeni naslednici paloga kneza Lazara, udovica Milica i maloletni sinovi Stefan i Vuk.^[2] Kako je knez bio ugarski vazal i time podveo Srbiju pod formalan ugarski uticaj, ugarski kralj je želeo da eventualnog naslednika prihvati kao vazala.^[3] Premda je, pred Kosovsku bitku, bio pristao na sporazum sa Srbima i imao u Vuku Brankoviću pouzdanog pristalicu za prijateljsku politiku, on je ipak napao kneginju Milicu u jesen 1389. godine.^[4] Osetivši da bi je Vuk uz pomoć Ugara mogao nadjačati i uzeti vlast u Srbiji, ona je stupila u kontakt s Turcima i uz pomoć njihovih odreda uspela 1390. godine istisnuti Ugre iz Srbije.^[5] Međutim, u zamenu za mir, kneginja Milica je morala sultanu Bajazitu da daje kao pomoć svoje odrede, da plaća danak, da pošalje najmlađu ćerku Oliveru sultanu Bajazitu u harem, a kao dodatni uslov Stefan je zajedno sa bratom Vukom i viđenijom vlastelom dobio obavezu da se svake godine pojavljuje kod sultana na dvoru i da mu izjavljuje pokornost.^[6]

Lazarev sin Stefan sticao je vojničko iskustvo učestvujući u pohodima Bajazita: u Maloj Aziji, gde je potčinjavao pobunjene emire, zatim u evropskim pohodima, gde je širio krug vazala, a u isto vreme vazalske zemlje pretvarao u osmanske provincije.^[2] Pad Trnovske Bugarske i stalno prodiranje turskih četa pomaganih od strane srpskih u Bosnu, Vlašku, gde je Bajazit porazio vojvodu Mirču u bitki na Rovinama 1394., i Ugarsku, gde su harali i palili tamišku i krašovsku županiju, nagnalo je kralja Žigmunda da preduzme neke mere protiv turske najezde.^[1]^[4] Tadašnji osmanlijski osvajački zaleti nisu mogli da zaustave ni otpor vazala, ni pomoć zapadnih hrišćanskih država, ni pohodi krstaša od kojih je jedan kod Nikopolja u septembru 1396. završen s porazom, već intervencija tatarskog emira Tamerlana.^[2] Na dan 28. jula 1402. godine došlo je do odlučujuće bitke između turske i tatarske vojske kod Angore, u kojoj je uzeo učešće i knez Stefan sa svojim oklopnicima, koja se završila turskim porazom, a sam sultan Bajazit zarobljen je i na kraju izvršio samoubistvo u zarobljeništvu.^[6]

Vladavina Stefana Lazarevića

Glavni članak: Stefan Lazarević

Vladavina Đurđa Brankovića

Glavni članak: Đurađ Branković

Vladavina Lazara Brankovića

Glavni članak: Lazar Branković

Namesništvo i vladavina Stefana Brankovića

Glavni članak: Stefan Branković

Vladavina Stefana Tomaševića i pad despotovine

Glavni članak: Stefan Tomašević

Povezano

Reference

↑ ^1,0 ^1,1 Stanojević, Stanoje (2008.) [1910.]. „VIII Borba srpskoga naroda s Turcima” (srpskom jeziku). Istorija srpskoga naroda. Beograd: Logos art. str. str. 161-165. ISBN 978-86-7360-097-0. »Posledice bitke na Kosovu, koja se od svih događaja u srpskoj istoriji najviše urezala u narodnu pamet i koju je narodna tradicija najviše i najbolje obradila, bile su velike i teške... Pad Bugarske i stalno prodiranje turskih četa u Bosnu, Vlašku - gde je Bajazit razbio vojvodu Mirču u bitki na Rovinama (10. oktobra 1394. god.), u kojoj je poginuo Kraljević Marko - i Ugarsku nagnalo je Žigmunda na energičnu akciju protiv Turaka.«
↑ ^2,0 ^2,1 ^2,2 Ćirković, Sima (2005.). „Vraćanje korenima” (srpskom jeziku). Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea. str. str. 186-187. ISBN 86-7547-072-X. »Najteže su bili pogođeni Lazarevi naslednici, udova Milica i maloletni sinovi Stefan i Vuk... Pritisnuti od kralja Žigmunda, morali su prihvatiti vazalske obaveze i Lazarev sin je vojničko iskustvo sticao učestvujući u pohodima Bajazita, ubice svog oca. Pratio ga je u Maloj Aziji, gde je potčinjavao pobunjene emire, zatim u evropskim pohodima, gde je širio krug vazala, a u isto vreme vazalske zemlje pretvarao u osmanske provincije: 1393. pala je Trnovska Bugarska, pa su usledili zaleti preko Dunava u Vlašku (1394, 1395)... Tadašnji osmanlijski osvajački zamah nisu zaustavili ni otpor vazala, ni pomoć zapadnih hrišćanskih država, ni krstaški pohodi (pogotovu posle poraza kod Nikopolja u septembru 1396), već uplitanje još moćnijeg osvajača, koji je dolazio sa Istoka. Preokret je nastao posle angorske bitke (28. VII 1402), u kojoj je Tamerlan (Timur, Demir) mongolski vladar Persije, porazio i zarobio Bajazita«
↑ Fajfrić, Željko (2009.). „10. Pitanje nasleđa” (srpskom jeziku). Knez Lazar i despot Stefan. Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. str. 89. ISBN 978-86-85269-08-0. »Kako je knez Lazar bio ugarski vazal i time podveo Srbiju pod ugarski uticaj (makar samo formalno), to je sasvim razumljivo da se nakon njegove smrti ugarski kralj interesovao ko će ga sada naslediti i stoga je želeo da i toga eventualnog naslednika prihvati kao vazala.«
↑ ^4,0 ^4,1 Ćorović, Vladimir (2010.). „Četvrti period. 1. Srbi između Turaka i Mađara” (srpskom jeziku). Istorija Srba. Beograd: Mikibook. str. str. 257-263. ISBN 978-86-87463-10-3. »Srpsku katastrofu iskoristili su prvi Mađari. Kralj Žigmund, koji je čitav život proveo u borbi i smeli podvizima, bio je više vitez avanturista nego državnik s dalekim pogledom. On je bio kivan na kneza Lazara i kralja Tvrtka što su pomagali njegove hrvatske buntovnike i njegovog protivkandidata Ladislava Napuljskog, i premda je, pred kosovsku bitku, bio pristao na sporazum sa Srbima i imao u Vuku Brankoviću pouzdanog pristalicu za prijateljsku politiku, on je ipak, sasvim neviteški, udario još u jesen 1389. na Lazarevu udovicu, razboritu kneginju Milicu... Turci su, pomagani od srpskih odeljenja, upadali 1395. i 1396. godine ne samo u Vlašku nego i u Tamišku i Krašovsku županiju, gde su harali i palili.«
↑ Fajfrić, Željko (2008.). „Vuk Branković” (srpskom jeziku). Loza Brankovića. Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. str. 14. ISBN 978-86-85269-09-7. »Ipak, kneginja Milica se na kraju pokazala kao mnogo spretnija no što je to tada možda izgledalo Ugarima i Vuku. Osetivši da bi je Vuk uz pomoć Ugara mogao nadjačati i uzeti joj vlast u Srbiji, ona je stupila u kontakt sa Turcima i uspela da sa njima ostvari sporazum. Tokom 1390. godine uz pomoć turskih odreda Ugari su istisnuti iz Srbije.«
↑ ^6,0 ^6,1 Fajfrić, Željko (2008.). „Bajazit (1389-1402)” (srpskom jeziku). Turski sultani. Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. str. 40-48. ISBN 978-86-85269-28-8. »U prvoj polovini 1390. godine Bajazit je sa ženom kneza Lazara, kneginjom Milicom, postigao mir. Srbija je postala vazal sultanu Bajazitu i za uzvrat dobila i zaštitu turske vojske. Međutim, vazalske obaveze nisu bile tako lake. Najpre, Srbija je morala sultanu Bajazitu da daje kao pomoć svoje vojne odrede, da plaća danak, a najteže od svega za kneginju Milicu bilo je što je morala svoju najmlađu ćerku Oliveru da pošalje sultanu Bajazitu za ženu. Kao dodatni uslov palo je u obavezu Stefanu Lazareviću da sestru odvede do sultana Bajazita i tom prilikom sultan je upoznao svog budućeg vazala. „A tada pođe i uvek spominjani brat njezin (Stefan) ka samodršcu sa sestrom“ (Konstantin Filozof). To je bio i formalni znak da Srbija prema Turcima počinje da vrši svoje vazalne obaveze. „Car Bajazit uze sebi za ženu sestru Stefanovu Despinu i dade mu zemlju s ove strane Morave sve do Dunava“ (Konstantin iz Ostrovice). Uz sve to Stefan je zajedno sa bratom Vukom i viđenijom vlastelom dobio u obavezu da se svake godine pojavljuje kod sultana na dvoru i da mu izjavljuje pokornost. „I tako bi porobljena srpska zemlja (tako) da je sam Stefan sa bratom svojim Vukom i sa blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine dolaziti mu na poklonjenje“ (Konstantin Filozof)... Na dan 28. jula 1402. godine došlo je do velike bitke između turske i mongolske vojske, poznate u istoriji pod nazivom Angorska bitka. Bitka je bila strašna, a krajnji rezultat za Turke bio je katastrofalan, jer im je vojska razbijena, a sam sultan Bajazit zarobljen od Mongola... Po Konstantinu iz Ostrovice, Bajazit je doveo Oliveru u Angoru i ona je bila prisutna u ovoj bici... Timur Lenka, želeći da se naruga Bajazitu, naredi da ovoga dovedu (Bajazita) i da ga nameste da sedi njemu nasuprot (Timur Lenki). Nakon toga došla je i Olivera koja je morala da služi Timur Lenku sa vinom, dok je Bajazit to posmatrao... Tu je Timur Lenka potcenio Bajazita za koga je to što je Olivera služila bila strašna uvreda koju on nije mogao da podnese i stoga popije otrov iz prstena koji nosi sa sobom. Od toga i umre«

Prethodnik:
Kneževina Srbija
(1371-1402

Srpska despotovina

Nasljednik:
Kraljevina Srbija (1718—1739)

[Stanoje_Stanojević-1] 1,0 ^1,1 Stanojević, Stanoje (2008.) [1910.]. „VIII Borba srpskoga naroda s Turcima” (srpskom jeziku). Istorija srpskoga naroda. Beograd: Logos art. str. str. 161-165. ISBN 978-86-7360-097-0. »Posledice bitke na Kosovu, koja se od svih događaja u srpskoj istoriji najviše urezala u narodnu pamet i koju je narodna tradicija najviše i najbolje obradila, bile su velike i teške... Pad Bugarske i stalno prodiranje turskih četa u Bosnu, Vlašku - gde je Bajazit razbio vojvodu Mirču u bitki na Rovinama (10. oktobra 1394. god.), u kojoj je poginuo Kraljević Marko - i Ugarsku nagnalo je Žigmunda na energičnu akciju protiv Turaka.«

[Sima_Ćirković-2] 2,0 ^2,1 ^2,2 Ćirković, Sima (2005.). „Vraćanje korenima” (srpskom jeziku). Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea. str. str. 186-187. ISBN 86-7547-072-X. »Najteže su bili pogođeni Lazarevi naslednici, udova Milica i maloletni sinovi Stefan i Vuk... Pritisnuti od kralja Žigmunda, morali su prihvatiti vazalske obaveze i Lazarev sin je vojničko iskustvo sticao učestvujući u pohodima Bajazita, ubice svog oca. Pratio ga je u Maloj Aziji, gde je potčinjavao pobunjene emire, zatim u evropskim pohodima, gde je širio krug vazala, a u isto vreme vazalske zemlje pretvarao u osmanske provincije: 1393. pala je Trnovska Bugarska, pa su usledili zaleti preko Dunava u Vlašku (1394, 1395)... Tadašnji osmanlijski osvajački zamah nisu zaustavili ni otpor vazala, ni pomoć zapadnih hrišćanskih država, ni krstaški pohodi (pogotovu posle poraza kod Nikopolja u septembru 1396), već uplitanje još moćnijeg osvajača, koji je dolazio sa Istoka. Preokret je nastao posle angorske bitke (28. VII 1402), u kojoj je Tamerlan (Timur, Demir) mongolski vladar Persije, porazio i zarobio Bajazita«

[3] Fajfrić, Željko (2009.). „10. Pitanje nasleđa” (srpskom jeziku). Knez Lazar i despot Stefan. Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. str. 89. ISBN 978-86-85269-08-0. »Kako je knez Lazar bio ugarski vazal i time podveo Srbiju pod ugarski uticaj (makar samo formalno), to je sasvim razumljivo da se nakon njegove smrti ugarski kralj interesovao ko će ga sada naslediti i stoga je želeo da i toga eventualnog naslednika prihvati kao vazala.«

[Vladimir_Ćorović-4] 4,0 ^4,1 Ćorović, Vladimir (2010.). „Četvrti period. 1. Srbi između Turaka i Mađara” (srpskom jeziku). Istorija Srba. Beograd: Mikibook. str. str. 257-263. ISBN 978-86-87463-10-3. »Srpsku katastrofu iskoristili su prvi Mađari. Kralj Žigmund, koji je čitav život proveo u borbi i smeli podvizima, bio je više vitez avanturista nego državnik s dalekim pogledom. On je bio kivan na kneza Lazara i kralja Tvrtka što su pomagali njegove hrvatske buntovnike i njegovog protivkandidata Ladislava Napuljskog, i premda je, pred kosovsku bitku, bio pristao na sporazum sa Srbima i imao u Vuku Brankoviću pouzdanog pristalicu za prijateljsku politiku, on je ipak, sasvim neviteški, udario još u jesen 1389. na Lazarevu udovicu, razboritu kneginju Milicu... Turci su, pomagani od srpskih odeljenja, upadali 1395. i 1396. godine ne samo u Vlašku nego i u Tamišku i Krašovsku županiju, gde su harali i palili.«

[5] Fajfrić, Željko (2008.). „Vuk Branković” (srpskom jeziku). Loza Brankovića. Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. str. 14. ISBN 978-86-85269-09-7. »Ipak, kneginja Milica se na kraju pokazala kao mnogo spretnija no što je to tada možda izgledalo Ugarima i Vuku. Osetivši da bi je Vuk uz pomoć Ugara mogao nadjačati i uzeti joj vlast u Srbiji, ona je stupila u kontakt sa Turcima i uspela da sa njima ostvari sporazum. Tokom 1390. godine uz pomoć turskih odreda Ugari su istisnuti iz Srbije.«

[Željko_Fajfrić_-_Turski_sultani-6] 6,0 ^6,1 Fajfrić, Željko (2008.). „Bajazit (1389-1402)” (srpskom jeziku). Turski sultani. Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. str. 40-48. ISBN 978-86-85269-28-8. »U prvoj polovini 1390. godine Bajazit je sa ženom kneza Lazara, kneginjom Milicom, postigao mir. Srbija je postala vazal sultanu Bajazitu i za uzvrat dobila i zaštitu turske vojske. Međutim, vazalske obaveze nisu bile tako lake. Najpre, Srbija je morala sultanu Bajazitu da daje kao pomoć svoje vojne odrede, da plaća danak, a najteže od svega za kneginju Milicu bilo je što je morala svoju najmlađu ćerku Oliveru da pošalje sultanu Bajazitu za ženu. Kao dodatni uslov palo je u obavezu Stefanu Lazareviću da sestru odvede do sultana Bajazita i tom prilikom sultan je upoznao svog budućeg vazala. „A tada pođe i uvek spominjani brat njezin (Stefan) ka samodršcu sa sestrom“ (Konstantin Filozof). To je bio i formalni znak da Srbija prema Turcima počinje da vrši svoje vazalne obaveze. „Car Bajazit uze sebi za ženu sestru Stefanovu Despinu i dade mu zemlju s ove strane Morave sve do Dunava“ (Konstantin iz Ostrovice). Uz sve to Stefan je zajedno sa bratom Vukom i viđenijom vlastelom dobio u obavezu da se svake godine pojavljuje kod sultana na dvoru i da mu izjavljuje pokornost. „I tako bi porobljena srpska zemlja (tako) da je sam Stefan sa bratom svojim Vukom i sa blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine dolaziti mu na poklonjenje“ (Konstantin Filozof)... Na dan 28. jula 1402. godine došlo je do velike bitke između turske i mongolske vojske, poznate u istoriji pod nazivom Angorska bitka. Bitka je bila strašna, a krajnji rezultat za Turke bio je katastrofalan, jer im je vojska razbijena, a sam sultan Bajazit zarobljen od Mongola... Po Konstantinu iz Ostrovice, Bajazit je doveo Oliveru u Angoru i ona je bila prisutna u ovoj bici... Timur Lenka, želeći da se naruga Bajazitu, naredi da ovoga dovedu (Bajazita) i da ga nameste da sedi njemu nasuprot (Timur Lenki). Nakon toga došla je i Olivera koja je morala da služi Timur Lenku sa vinom, dok je Bajazit to posmatrao... Tu je Timur Lenka potcenio Bajazita za koga je to što je Olivera služila bila strašna uvreda koju on nije mogao da podnese i stoga popije otrov iz prstena koji nosi sa sobom. Od toga i umre«

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]