Кнут Велики
Кнут Велики | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 994.[1][2] |
Место рођења | Shaftesbury, Енглеска |
Датум смрти | 12. новембар 1035.40/41 год.) ( |
Место смрти | Шафтсбери, Енглеска |
Породица | |
Супружник | Елфгифа од Нортхемптона, Ема од Нормандије |
Потомство | Svein Knutsson, Харолд I од Енглеске, Хартакнут, Gunhilda of Denmark |
Родитељи | Свен Рашљобради Sigrid the Haughty |
Династија | Книтлинга |
Краљ Данске | |
Период | 1016—1035 |
Претходник | Харалд II Дански |
Наследник | Хартакнут[1] |
Краљ Енглеске | |
Период | 1014—1035. |
Претходник | Едмунд II |
Наследник | Харолд I од Енглеске |
Краљ Норвешке | |
Период | 1028—1035. |
Претходник | Улав II |
Наследник | Магнус Добри |
Кнут Велики (994/995—12. новембар 1035)[3] је био краљ Енглеске (1014—1035), краљ Данске (1016—1035), краљ Норвешке (1028—1035) и гувернер Шлесвига и Помераније.[1]
Са оцем учествује у инвазији и освајању Енглеске
[уреди | уреди извор]Отац му је био краљ Данске Свен Рашљобради, а мајка је била ћерка од пољског кнеза Мјешка I.
Имао је мање од двадесет година када је пратио свог оца Свена Рашљобрадог у инвазији Енглеске 1013. године. Док је краљ Свен Рашљобради освајао и освојио Енглеску, Кнут Велики је командовао остатком војске у Гејнбороу.
Након издаје повлачи се у Данску
[уреди | уреди извор]Након нагле смрти краља Свена Рашљобрадог фебруара 1014, данска војска проглашава Кнута Великог краљем. Међутим племићка скупштина одбија да га прихвати и уместо тога гласају за пораженог краља Етелреда II, који је био у Нормандији. Етелред II је сакупио војску, која је присилила Кнута Великог да одједри натраг у Данску са остатком војске. При повратку је Кнут Велики мучио таоце, које је његов отац прикупио од локалног племства као гаранцију, да га племство неће издати. Мучењем талаца Кнут Велики је послао снажну поруку свим вероломним.
У Данској тражи да влада заједно са братом
[уреди | уреди извор]Старији брат Кнута Великог, Харалд II постао је краљ Данске 1014. године. Кнут је тражио да заједно деле трон, што је Харалд одбио, али обећао ће Кнуту помоћи у освајању Енглеске, ако не буде више полагао права на дански трон. Кнут је пристао, а заправо је чекао свој тренутак након освајања Енглеске.
Освајање Енглеске
[уреди | уреди извор]Кнут Велики је кренуо љета 1015. са великом војском од 10.000 људи на Енглеску. Придружује му се део Норвежана, Данаца и плаћеници. Искрцали су се у Весексу, који су брзо заузели. Са својом флотом је априла 1016. допловио Темзом и започео је опсаду Лондона. Енглески краљ Етелред II је умро током опсаде, а нови краљ је постао Едмунд II. Едмунд II је напустио Лондон са намером да скупи војску, која би ослободила Лондон опсаде.
Кнут Велики га је пресрео и поразио. Едмунд II и Кнут Велики су се договорили да поделе краљевство, али рана Едмундова смрт новембра 1016. оставља цело краљевство у рукама Кнута Великога. Проглашен је краљем јануара 1017. године.
Да би спречио будуће нападе из Нормандије од стране Едварда Исповедника и да би се повезао са свргнутом енглеском краљевском линијом, Кнут се жени са Етелредовом удовицом.
Краљ Енглеске
[уреди | уреди извор]Као краљ Енглеске комбиновао је енглеске и данске институције и особље. Мучење талаца које је извео 1014. није уопште било карактеристично за његову власт. Поделио је земљу 1017. на четири велике грофовије: Весекс, Мерсија, Источна Англија и Нортумбрија. Задњи данак (дански данак - Данегелд) је плаћен 1018. године. Осећао се сигурним и послао је инвазиону флоту натраг у Данску.
Вратио је пређашње законе и реформисао их. Иницирао је мноштво нових закона и прокламација. Створио је нови ковани новац, који је био исте тежине, као онај у употреби у Данској и Скандинавији. Тиме је битно унапредио трговину Енглеске, чија економија је била у паду због раздобља нереда.
Краљ Данске и Норвешке
[уреди | уреди извор]Наследио је свог брата 1018. (или 1019) као краљ Данске, а свог рођака Улфа Јарла је поставио да влада у његово име Данском. Одсуство краља Данске користе шведски и норвешки краљ па нападају Данску. Улф Јарл се такође показао нелојалним. Био је старатељ Хардекнута, сина Кнута Великог. Пошто је Кнут стално био одсутан Улф Јарл је наговорио Данце да изгласају да је Хардекнут краљ, а то заправо значи да је Улф Јарл de facto краљ. Улф Јарл помаже Кнуту Великом да поразе Швеђане и Норвежане.
Кнут Велики није могао опростити Улфу Јарлу нелојалност, па га наводно убија на Божић 1026. године.
Помоћу флоте од 50 бродова из Енглеске, Кнут Велики је 1028. освојио Норвешку. Службено је крунисан на сабору у Трондхајму. Његова титула је постала "Краљ целе Енглеске, Данске, Норвешке и дела Шведске". Његов покушај владања Норвешком помоћу конкубине и сина завршио је побуном и поновном успоставом пријашње норвешке династије.
Немачки краљ и цар Конрад II био је у пријатељским односима са Кнутом Великим. Конрадов млађи син Хенрик III, цар Светог римског царства се оженио Кнутовом ћерком, а цар Конрад II је дао Кнуту Великом Шлесвиг и Померанију на управљање. Померанија је можда била Кнутов феуд, јер је Болеслав Храбри послао своју војску да помогне Кнуту у освајању Енглеске.
Односи са црквом
[уреди | уреди извор]Тешко је закључити да ли је Кнут Велики био заиста привржен цркви због дубоко религиозних осећаја или му је то било пуко средство у остваривању политичке моћи. Кнут је био хришћански монарх, али његова војска која је освајала Енглеску била је углавном паганска, тако да је био толерантан према паганима.
Поправио је и обештетио све цркве и манастире, које је његова паганска војска опљачкала. Основао је и бројне нове цркве и предао је бројне дарове и реликвије цркви.
Сматрали су га мудрим и успешним владарем Енглеске. Пошто су историју тада писали углавном људи из цркве или монаси, то би могла бити искривљена слика због његових заслуга за цркву. Ипак донео је Енглеској две деценије мира и просперитета.
Породично стабло
[уреди | уреди извор]8. Горм Стари | ||||||||||||||||
4. Харалд Плавозуби | ||||||||||||||||
9. Тира Данска | ||||||||||||||||
2. Свен I Рашљобради | ||||||||||||||||
5. Gyrid of Sweden | ||||||||||||||||
1. Кнут Велики | ||||||||||||||||
3. Sigrid the Haughty | ||||||||||||||||
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Weir, Alison (1989). Britain's Royal Families. Vintage. стр. 30. ISBN 9780099539735.
- ^ Somerville & McDonald 2014, стр. 435.
- ^ "Cnut". Collins English Dictionary.
Литература
[уреди | уреди извор]- Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века. Београд.
- Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Београд: Clio.
- Encyclopedia Britannica.
- Adam of Bremen (1917), Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontifificum, or History of the Archbishops of Hamburg-Bremen. English translation by F. J. Tschan., Hamburg: Hahnuni
- Bartlett, W. B. (2016). King Cnut and the Viking Conquest of England 1016. Amberley. ISBN 978-1-4456-4592-6.
- Bolton, Timothy (2017). Cnut the Great. New Haven, USA: Yale University Press. ISBN 978-0-300-20833-7.
- Campbell, Alistair, ур. (1998), Encomium Emmae Reginae, London: Cambridge University
- Coke, Sir Edward; Hargrave, Francis (1853). The First Part of the Institutes of the Laws of England, Or, A Commentary Upon Littleton: Not the Name of the Author Only, But of the Law Itself. Robert H. Small.
- Ellis, P. B. (1993), Celt & Saxon, Suffolk: St. Edmundsbury Press
- Forte, Angelo; Oram, Richard D.; Pedersen, Frederik (2005). Viking Empires. Cambridge: University Press. ISBN 978-0-521-82992-2.
- Frank, R. (1999), „King Cnut in the verse of his skalds”, Ур.: Alexander R. Rumble, The Reign of Cnut: King of England, Denmark and Norway, London: Leicester University Press, ISBN 0-7185-0205-1
- Graham-Campbell, James; Hall, Richard; Jesch, Judith; Parsons, David N (2016). Vikings and the Danelaw. Oxbow Books. ISBN 978-1-78570-455-0.
- Greenaway, Diana, ур. (1996). Henry, Archdeacon of Huntingdon, Historia Anglorum The History of the English People (на језику: latin и енглески). Oxford, UK: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-822224-8.
- Hudson, B. T. (1994), Knutr & Viking Dublin, Scandinavian Studies
- Jones, Gwyn (1984), A History of the Vikings (2nd изд.), Oxford: Oxford University Press, ISBN 0-19-285139-X
- Keynes, Simon (8. 10. 2009). „Æthelred II [Ethelred; known as Ethelred the Unready] (c. 966x8–1016), king of England”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/8915. (Subscription or UK public library membership required.)
- Lawson, M. K. (2004), Cnut: England's Viking King (2nd изд.), Stroud: Tempus, ISBN 0-7524-2964-7
- Lawson, M. K. (2013). „Cnut [Canute] (d. 1035)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/4579. (Subscription or UK public library membership required.)
- McGettigan, Darren (2013). The Battle of Clontarf: Good Friday 1014. Dublin: Four Courts Press. ISBN 9781846823848.
- Ní Mhaonaigh, Máire (2018). „Perception and Reality: Ireland c.980–1229”. Ур.: Smith, Brendan. The Cambridge History of Ireland. Cambridge: Cambridge University Press.
- Olsen, Olaf (1992). „Christianity & Churches”. Ур.: Else Roesdahl; David Mackenzie Wilson. From Viking to Crusader: The Scandinavians and Europe, 800–1200. Random House. ISBN 978-0-8478-1625-5.
- Ranelagh, John O'Bernie (2001), A Short History of Ireland, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 0-521-46944-9
- Reed, Alan (2015). King Edgar: A Life of Regret. WestBow Press. ISBN 978-1-5127-1898-0.
- Richards, Mary P. (2010). „I-II Cnut: Wulfstan's Summa?”. Ур.: Stefan Jurasinski; Lisi Oliver; Andrew Rabin. English Law Before Magna Carta: Felix Liebermann and 'Die Gesetze der Angelsachsen'. Medieval Law and Its Practice. 8. Leiden: Brill. стр. 137—156. ISBN 9789004187573. doi:10.1163/ej.9789004187566.i-330.31.
- Sawyer, P. (1997), The Oxford Illustrated History of the Vikings (1st изд.), Oxford: Oxford University Press, ISBN 0-19-820526-0
- Snorri Sturluson (1990), Heimskringla, or The Lives of the Norse Kings. English translation by Erling Monsen & A. H. Smith., Mineola, New York: Dover Publications, Inc., ISBN 0-486-26366-5
- Somerville, Angus A.; McDonald, R. Andrew (2014). The Viking Age: A Reader, Second Edition. University of Toronto Press. ISBN 978-1-4426-0870-2.
- Stafford, Pauline (2004). „Ælfgifu [Ælfgifu of Northampton] (fl. 1006–1036)”. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-861412-8. doi:10.1093/ref:odnb/180. Приступљено 24. 4. 2021. (subscription or UK public library membership required)
- Stenton, Frank (1971). Anglo-Saxon England. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-821716-9.
- Swanton, Michael, ур. (1996), The Anglo-Saxon Chronicle, New York: Routledge, ISBN 0-415-92129-5
- Thietmar (1962). Chronik: Chronicon.; Neu übertragen und erläutert von Werner Trillmich. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft
- Townend, Matthew (2012). „(Introduction to) Sigvatr Þórðarson, Knútsdrápa.”. Ур.: Whaley, Diana; Townend, Matthew. Poetry from the Kings' Sagas 1: From Mythical Times to c. 1035. Skaldic Poetry of the Scandinavian Middle Ages 1. Turnhout: Brepols. стр. 651—663. ISBN 978-2-503-51896-1.
- Trow, M. J. (2005), Cnut – Emperor of the North, Stroud: Sutton, ISBN 0-7509-3387-9
- William of Malmesbury (1998), Gesta Regnum Anglorum. English translation by R.A.B. Mynors, Oxford: Clarendon Press
- Bain, Robert Nisbet (1911). „Canute”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 5 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 221—222.
- Barlow, Frank (1979) [1963]. The English Church, 1000–1066 (2nd изд.). London: Longman. ISBN 978-0-582-49049-9.
- Bolton, Timothy (2009). The Empire of Cnut the Great: Conquest and the Consolidation of Power in Northern Europe in the Early Eleventh Century. The Northern World Nw; North Europe and the Baltic C. 400 – 1700 Ad; Peoples, Economies and Cultures. The Northern World. North Europe and the Baltic c. 400–1700 A.D.: Peoples, Economies and Cultures, volume 40. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-16670-7. ISSN 1569-1462.
- Hudson, B. T. (1992). „Cnut and the Scottish Kings”. The English Historical Review. 107 (423): 350—60. doi:10.1093/ehr/cvii.423.350.
- Mack, Katharine (1984). „Changing Thegns: Cnut's Conquest and the English Aristocracy”. Albion. 16 (4): 375—87. JSTOR 4049386. doi:10.2307/4049386.
- Rumble, Alexander R., ур. (1994). The Reign of Cnut: King of England, Denmark and Norway. Studies in the early history of Britain. London: Leicester UP.
- Scandinavica, an International Journal of Scandinavian Studies. 57 (1). Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ), (2018) , issue on 'Remembering Cnut the Great',
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Шаблон:PASE
- Canute (Knud) The Great – From Viking warrior to English king
- Vikingworld (Danish) – Canute the Great (Knud den Store)