Securitate
Sekuritatea (na rumunskom bezbednost; zvanični naziv Departamentul Securităţii Statului, Ministarstvo za državnu bezbednost), je bila obaveštajna služba i ozloglašena tajna policija Narodne Republike Rumunije. Pređašnja rumunska služba bezbednosti se zvala Siguranţa statului (Sigurnost države). Sekuritatea je bila, u odnosu na broj stanovnika Rumunije, najveća tajna policija u Istočnom bloku.
Generalna direkcija za bezbednost naroda (rumunski inicijali: DGSP, ali uobičajeno samo Sekuritatea) je zvanično osnovana, pod bliskim vođstvom oficira sovjetskog KGB, 30. avgusta, 1948. dekretom 221/30. Međutim, efektivno je postojala od 1944, kada su komunisti počeli u velikoj meri da se infiltriraju u ministarstvo unutrašnjih poslova.
Deklarisana svrha je bila „odbrana demokratskih postignuća i garancija bezbednosti Rumunske Narodne Republike od unutrašnjih i spoljnjih neprijatelja."
Na poziciju direktora Sekuritatee je postavljen general George Pintilie (pravo ime Pantelej Bondarenko; poznat kao Pantjuša), dok su dva sovjetska oficira bila na mestima zamenika direktora. U praksi, dva sovjetska ovicira, general majori Aleksandru Nikolši (koji je u stvario bio Rumun rođen u Besarabiji) i Vladimir Mazuru, su držali moć u svojim rukama, i niko nije mogao da bude postavljen u rukovodstvo Sekuritatee bez njihovog odobrenja.
U početku, veliki broj agenata Sekuritatee su bili bivši članovi Kraljevske sigurnosne policije (Generalni direktorat bezbednosne policije - Direcţia Generală a Poliţiei de Siguranţă). Međutim, nije prošlo puno vremena pre nego što je Pintilie naredio da se uhapsi svako ko je služio u kraljevskoj policiji u bilo kom svojstvu, a na mesto uhapšenih je postavio zagrižene članove komunističke partije, kako bi osigurao potpunu lojalnost unutar organizacije.
Prvi budžet Sekuritatee iz 1948. je predviđao 4641 radno mesto, od čega je 11. februara 1949, bilo zaPristupljeno 3549: bilo je 64% radnika, 4% seljaka, 28% službenika, 2% osoba neodređenog porekla, i 2% intelektualaca.
Do 1951, brojnost osoblja Sekuritatee je porasla pet puta, zajedno sa eskalacijom klasnih borbi u Rumuniji. Te godine je Sekuritatea, na zahtev partije, počela da sistematski istrebljuje protivnike režima. Uspostavljeni su specijalni zatvori za „klasne neprijatelje“, u koje su ljudi slani, obično bez naloga, suđenja ili istrage. U ovim zatvorima, zatvorenici su ili terani da rade do smrti, ili izvođeni pred streljački vod.
1964, vlada je proglasila amnestiju, i 10.014 (prema zvaničnim statistikama Sekuritatee) ljudi je pušteno iz ovih zatvora. Međutim, propaganda je (lažno) tvrdila da više nema političkih zatvorenika u Rumuniji, iako su hapšenja zbog „zavera protiv socijalnog reda“ ili prosto „zavereništva“ bila česta.
Nakon ove amnestije, Sekuritatea je „pozivala na savest naroda“, što je u praksi značilo da je ova organizacija u velikoj meri povećala upotrebu doušnika. Mnogi Rumuni su putem ucena bili primorani da optužuju svoje prijatelje ili članove porodica, mada su mnogi dobrovoljno postajali doušnici radi ličnih osveta. Doušnici su potpisivali ugovor u kome su obećavali da će „obaveštavati o pretnjama za državu“.
Tokom 1980-ih, Sekuritatea je započela široku kampanju iskorenjivanja različitog mišljenja, manipulisanjem stanovništva pomoću glasina (kao što su navodni kontakti sa zapadnim obaveštajnim službama), mahinacija, nameštaljki, javnih osuda, ohrabrivanja sukoba između delova stanovništva, javnog ponižavanja disidenata, pooštrene cenzure i represije prema i najmanjim aktima nezavisnosti intelektualaca.
Nasilni upadi u domove i kancelarije su bili još jedna od taktika Sekuritatee za prikupljanje informacija od stanovništva.
Sekuritatea je ukinuta kasne 1989, nakon pada komunističkog diktatora Čaušeskua.
Do 2005. je bilo opšte prihvaćeno da je do samog kraja Čaušeskuove vladavine, Sekuritatea bila žestoko lojalna vlasti. Međutim, u rumunskim novinama su nakon okončanja drugog predsedničkog mandata post-komunističkog lidera, Jona Ilijeskua, objavljivani članci, koji sugerišu da su veliki delovi Sekuritatee u stvari bili umešani u pad Čaušeskua. Ovu teoriju podržava činjenica da je unutar same Sekuritatee postojao snažan pokret protiv Čaušeskua (vidi Jon Mihai Pacepa).
Za veliki broj milionera u današnjoj Rumuniji se sumnja ili zna da su bili visoki članovi ili saradnici Sekuritatee.
Generalni direktorat za tehničke operacije je bio ključni deo Sekuritatee. Osnovan je uz sovjetsku pomoć 1954, i služio je da prati glasovne i elektronske komunikacije unutar, i izvan Rumunije. Prisluškivao je telefone i presretao sve telegrafske i teleprinterske poruke. Postavljao je mikrofone u javne i privatne zgrade.
Direktorat za kontra-špijunažu je pratio sve strance u Rumuniji, i trudio se da oteža kontakte između stranaca i Rumuna. Kontakti koji nisu mogli da budu sprečeni, su nadzirani. Ovaj direktorat je koristio različite mere kako bi sprečio da Rumuni žive sa strancima. Jednu od ovih mera je predstavljao zahtev da se svi poznati stranci prijave Sekuritatei u roku od 24 sata. Ovaj direktorat je takođe sprečavao Rumune da traže azil u stranim ambasadama.
Direktorat za kaznionice je upravljao rumunskim zatvorima, koji su bili poznati po lošim uslovima. Zatvorenici su redovno tučeni, uskraćivana im je medicinska nega, oduzimana im je pošta, a ponekada su im davane smrtonosne doze otrova.
Direktorat za unutrašnju bezbednost je bio zadužen za iskorenjivanje različitih mišljenja u samoj komunističkoj partiji. Ovaj direktorat je delovao kao Sekuritatea za Sekuritateu, i bio je zadužen za prisluškivanje drugih članova Sekuritatee kako bi se obezbedila potpuna lojalnost.
Nacionalna komisija za vize i pasoše je kontrolisala sva putovanja i emigraciju u, i izvan Rumunije. Emigracija nije bila moguća osim za visoke partijske zvaničnike, a obični Rumuni koji bi podneli zahtev za emigraciju bi obično odmah bili otpušteni, i ne bi mogli da rade ništa osim fizičkih poslova. Kada su propisi o emigraciji olabavljeni 1988, 40.000 Rumuna je prebeglo u Mađarsku.
Direktorat za bezbednosne trupe je delovao kao paravojna formacija vlade, sa ljudstvom koje je brojalo 20.000, i naoružana artiljerijom. Ovaj direktorat je čuvao televizijske i radio stanice, kao i partijske zgrade. Kako bi se osigurala potpuna lojalnost među ovim trupama, bilo je pet puta više političkih oficira u Direktoratu za bezbednosne trupe, nego što je bilo u regularnoj armiji. u slučaju puča, ovaj direktorat bi bio pozvan da štiti režim. Pripadnici ovih trupa su uživali poseban tretman, i često su živeli u boljim uslovima od opšte populacije.
Direktorat za miliciju je kontrolisao standardne rumunske policijske snage, koje su izvršavale obične poslove, kao što je kontrola saobraćaja.
V direktorat su sačinjavali telohranitelji za visoke vladine zvaničnike.