Галац
Галац Galaţi | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Румунија |
Жупанија | Галац |
Становништво | |
Становништво | |
— 2021. | 217.851[1][2] |
— густина | 1.213 ст./km2 |
Агломерација (2021.) | 322.501 |
Географске карактеристике | |
Координате | 45° 26′ 00″ С; 28° 03′ 19″ И / 45.43326° С; 28.05523° И |
Апс. висина | 50 m |
Површина | 241,5 km2 |
Галац (рум. Galaţi — Галаци, нем. Galatz, тур. Kalas) град је у средишњој Румунији у историјској покрајини Молдавија. Управно је средиште истоименог округа. Галац је највећи румунски град и лука на Дунаву.
Галац са градом Браилом, 15 km удаљеним румунским велеградом, чини двограђе Кантемир. Ова урбана зона је после "Великог Букурешта" друга по величини у држави. Галац има површину од 241,5 km у њему је, према попису из 2002, живело 301.854 становника.
Географија
[уреди | уреди извор]Галац се налази у источном делу земље, у најјужнијем делу румунске Молдавије, који гравитира Дунаву. Град се образовао на стратешки важном месту на окуци Дунава, где његов ток из правца север-југ прелази у правац исток-запад. Близу града су и ушћа румунских река Прут и Сирет у Дунав, преко којих је град повезан са залеђем. Око града се простире Влашка низија.
Историја
[уреди | уреди извор]Галац се први пут помиње средином 14. века. Катедрала Светог Ђорђа потиче из 17. века. За време Руско-турског рата трупе генерала Михаила Каменског су 1789. спалиле Галац.
Срби у Галацу
[уреди | уреди извор]По српском путописцу Јоакиму Вујићу у 19. веку је у Галцу као трговачкој вароши било више националности, међу којима и Срба.
Купци једне бугарске књиге у том месту били су очигледно и Срби. Од 18 претплатника, чак њих 15 има српску верзију презимена.[3]
За време кратког тродневног боравка у граду, Јоаким Вујић је упознао тамошње Србе. Одсео је код домаћина грађанина Александра Живковића. Упознао је тада Василија Малова, Гавра Стефановића, Георгија и Николу Црногорчевиће, те Шпиру Ђурковић "и многе друге" - Србе у Галацу. Дућан у центру града држао је у то време и Ваљевац родом, Бранко Плавшић, који је продавао Вујићеве књиге.[4] Занимљиву књигу о великом насељавању Херцеговаца у Одеси и околини, купио је претплатом 1842. године у Галацу, исти Спиро Ђорђевић, купац Бокељ, родом из Рисна.[5]
У месту је славни српски богаташ, трговац "Капетан Миша" - Миша Анастасијевић имао своју привремену "камарашију". Била је то трговачка агенција са малом посадом поузданих чиновника: пословођа, секретар, новчар (касир), две кантарџије и чувар.[6]
Његошеву књигу о црногорском авантуристи, који се лажно представљао да је руски цар, купио је 1851. године А. Милашиновић из Галаца.[7]
Становништво
[уреди | уреди извор]У односу на попис из 2002, број становника на попису из 2011. се смањио.[8]
1966. | 1977. | 1992. | 2002. | 2011. |
---|---|---|---|---|
151.412 | 238.292 | 326.141 | 298.861 | 249.432 |
Матични Румуни су најборојније становништво Галца, а од мањина има само Рома.
Занимљивости
[уреди | уреди извор]Галац је центар румунске тешке индустрије. У граду је и највећа румунска железара („Сидекс“, део компаније Арцелор-Митал), те лука и бродоградилиште. У Галцу постоји и фабрика текстила, млинови и прерада рибе. Галац је 1974. добио универзитет.
Партнерски градови
[уреди | уреди извор]- Анкона
- Jesi
- Бриндизи
- Ковентри
- Пиреј
- Вухан
- Песак
- Limón
- Хамонд
- Миколајив
- Севастопољ
- Јалта
- Скотсблаф
- Мумбај
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Архивирано из оригинала 14. 10. 2013. г. Приступљено 6. 8. 2013.
- ^ „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Архивирано из оригинала 18. 01. 2016. г. Приступљено 5. 8. 2013.
- ^ Иван Кајданов: "Кратко начертаније на всеобшћата историја", Будим 1836. године
- ^ Јоаким Вујић: "Путешествија по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму", Београд 1845. године
- ^ "Казивање старих Требјешана...", Београд 1842. године
- ^ "Гласник Српског ученог друштва", Београд 71/1890.
- ^ Петар Петровић Његош: "Лажни цар Шћепан Мали", Трст 1851. године
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 22. 03. 2022. г. Приступљено 05. 02. 2021.